Zvali su iz “Gavrilovića” na kantunu da san opet zaboravija karticu. Malo me bilo sram kad san je iša preuzet. Onda su mi prodavačice, ja mislin već treći put, vrteći glavama, otključale ona vrata “Samo za osoblje” i iša san u brkatoga šefa koji je brižno spremija karticu u trezor. Kojon ju je brzinon sad izvadija, shvatija san da u sefu već ima posebno misto s natpison “Pauletić”, za mene kad izgubin karticu.

Da san pljačkaš, zna bi sve tajne planove dućana “Gavrilović” na Mejama. Dok san ovi put čeka šefa, proučava san na zidu komplicirane “planograme” koji obavezuju poslovođu na koju škanciju moraju bit sokovi i pereci, a na koju kiseli kukumari. Šef mi je pružija karticu s osmijehon ohrabrenja, a prodavačice su me na izlazu gledale s mišavinon zanimanja i sućuti.

Biće su me cili dan ogovarale: “Gospe, šta je ovi čovik smotan!” Otvorija san doma vrata frižidera i razmišlja kako je ovo s karticama već postalo ozbiljno. Šta će bit kad ostarin i skroz porebambin? Papučica me neće smit pustit samoga iz kuće, svaki dan ću okolo sijat takujine. Ma šta kartice, vratit ću se iz butige bez dentjere!

Dva griza lignje & nejestivi sir

Iša san u ormarić napast napolitanke i vidija iznutra nalipljen neki čudni papir, sličan onome planogramu iz butige. Pisalo je, urednin ženskin rukopison: “9.30. jogurt, 12.30. dvi hrenovke i dva jaja, 13.30. kava, 16.30. dva škampa, 17.15. kolač, 19.30. jabuku, feticu sira, 21. dva griza lignje”.

Odma san dozva Papučicu u kužinu: “Alo, šta je ovo, dnevnik ishrane?” Došla je cila zapuvana, taman je radila trbušnjake: “Oli si mi otkrija papir od jučer? Je, to je dnevnik prehrane, najnovija stvar za vodit dijetu. Tribaš zapisat sve šta iziš u toku dana, do u detalje. Rekla mi je moja Silva da je to famozno, da je ona skinila sedan kili samo s papirićima.” “Koja Silva, od Jose žena?” “E, nego koja? Rekla mi je da to i psihološki djeluje. Kad moraš zapisat svaki bombon i pločicu čikolate, odma te ostavi volja da ih iziš. Prije san nekad jila i nesvjesno, a sad kad moran zapisat, vidin da se dosta smanjija broj namirnica.”

“A piće, je l’ se to zapisuje?”, zanimalo me. “Samo kava i alkohol, vodu i sokove ne moraš. Ja san prije znala po četri kave popit na dan, a sad kad zapisujen, popijen uvrh glave jednu do dvi.”

Odma san se odlučija priključit novin dijetalnin trendovima, pa san formira svoj papirić do njezinoga. Još san doda novitet, svako jutro unos tjelesne težine, da mogu pratit napredak. Inače živin sportski, skoro svaki dan iden boksat u klub ili trčat na Marjan, često se znan zaletit i do “Champion-gyma” dizat utege, ali nikako skinit one “air-bagove” sa strane droba. Možda ću i ja uspit s ovin prehrambenin dnevnikon?

Evo šta san jučer zapisa: “8.30. bioaktivić (to je oni u maloj bočici), 9.30. nejestivi sir (to san mislija na oni dijetalni) i dvi fete kruva, 11. dva jaja i slanina (ko će živit o nejestivon siru?), 14. dva komada piletine, fažoleti, dvi pločice čikolate, 19. bila kava, 20.30 kompotić, 22. pjat manistre i dvi štrudle”. Nisan više moga patit glad, pa san učinija najgore, oždera se prije spavanja. Ovako kad se sve prouči, papir do papira, pari mi se da je Papučica puno čvršćega karaktera nego ja. Pitanje dana kad ću puknit i otić na Klis pa se ubit sa dva kila janjetine i kapulon.

Tvrdo ili meko, ka da je važno!

Dodatni problem je u tome šta mi je žena fenomenalna kuvarica. Nije šta je moja, nego je zbilja umjetnica u kužini. Zna sve napravit bolje od Kamanja i Mira Bogdanovića skupa, pa onda još tu superukusnu spizu dizajnira i servira na stol s posebnin talenton, sve od juve do slatkoga. Kad si na dijeti s njon u kužini, to je ka da imaš “ferrarija”, a smiš vozit samo u prvoj brzini.

Ali nešto mi je na njezinon papiriću zapelo za oko: kolaći. “Čekaj, Papučice”, mora san joj reć, “je li ti znaš da se kolači pišu s tvrdin č?” “Ajde?” začudila se, “a meni se baš činilo da su s mekin”. “Poslušaj me: kolaččči. Je li vidiš da je tvrdo?” Nasmijala se: “Ovako kako si reka, pari ka da su ti kolači zagorili! Osim toga, ovi novi koje san napravila, s mekanon pjenicon gori, baš su za meko ć.” “Nemoj se šalit, nego lipo piši s tvrdin č, ovo mi bode oči. To je isto ka da napišeš većera.”

Razbisnila se: “Stani malo, pa mi reci jesi li ti ikad u životu napravija ijedan kolač i bi li to uopće zna?” “Znaš da nisan i da ne bi.” “E, a ja san ih napravila barenko tri iljade. Šta onda ima veze je li pišen sa ć ili č, ako ti je kolač sladak?”

Razmislija san malo i shvatija da je ona u pravu. “Osim toga”, nastavila je, “profesor Ladan je za svaku rič zna kako se piše i šta znači pa je, evo, opet bidan umra. Zato me prestani više ispravljat, pisat ću kako ja oću!” Moran pazit na to da ne razljutin svoju Mariju Antoanetu, malo je grintava kad je gladna. Č ili Ć, stvarno, ka da to ima veze? I zato, gospodo, ako niste na dijeti, slobodno - jedite kolaće!

Robert Pauletić