Moje su mi prijateljice, kao i moj muž, u svoj toj nesreći koja me je snašla bile toliki oslonac da vam ne mogu opisati. Da živim sto života, ne znam bih li im mogla zahvaliti.
Kako sam se osjećala kada sam čula da su mi posvetile regatu "Dlan i veslo" o Danu brganje u Betini i da su obukle majice s natpisom "Sve smo mi Vojna", ne mogu opisati. Bila sam ganuta i ponosna. Pokušala sam to nekako sročiti u tekst i zahvaliti im, ali jednostavno nije išlo, nisam imala prave riječi.
Činile su mi se preobične za tako nešto veličanstveno. Ni sada ne znam je li obična zahvala dovoljna, ali neka sve do jedna koja je došla na regatu u Betinu i tim činom digla svoj glas protiv nasilja solidarizirajući se sa mnom prihvate to moje hvala kao nešto što dolazi iz srca, nešto izrečeno iz dubine ...