Kako ovaj tekst na ovi dan započet drugačije nego ovako:
– Aaaa, a jeste li vidili ljudi da će u Dalmaciji za vikend opet past snjig!?
I, vi onda brže-bolje požurite čitat dalje, a onda stigne i odgovor:
– Aprililili... A-pri-li-li-li...
I onda nema vrtit očima i petavat roge jer je to u naše vrime bilo skroz normalno. Taj se dan iščekiva, i ne bi se niko jidija... Išlo bi u stilu ovako nekako:
– Ajme meni, aaaa vidi, vidi, koliki ti je to skakavac skočija na glavu?
– Ajme, a di, di!? – odma se počneš pipat po glavi i mlatarat rukama ne bi li ga maka!
A ovaj drugi se uvati za drob gledajući koje kerefeke izvodiš i kaže ti: "Aaaa, jesan te privarija! Aprililili... A-pri-li-li-li."
Eee, na 1. travnja, u ovon kontekstu više znanog ka 1. april, jedva bi dočeka da pustiš malo mašti na volju pa da možeš s nečin zeznit svoga prijatelja, brata, sestru..., malo se našalit. Nisu to bile velike stvari, bilo je to nešto bezazleno jer, Bože moj, uvik bi ti se ka ditetu napominjalo: "Ne smi se lagat!"
Ali zato si taj dan to moga učinit, nešto jin slagat, a da oni poviruju, da nasidnu na tu laž, odnosno šalu, pa bi jin jedva dočekali reć Aprililili... Mozga bi cili dan prije, pa čak i noć, šta bi to moglo bit, da se učini stvarno, a da uspiješ zeznit koga.
Puno je bilo takvih sličnih zafrkancija u naše vrime i mimo prvog aprila. Reka bi nekom: "Aaa, vidi, vidi..." – uperija bi prston u pod. Kad bi on to doli pogleda, ti bi mu kažiprston priša priko nosa, lupnija, ka da ćeš ga malo podignit. Baza je bila još jača, ako si ga u kratko vrime uspija na sličan mot opet zafrkat.
Ili bi se znalo reć, na istu fintu, ovisno jesi li prst uperija gori, odnosno doli.
– Svaka blesa gleda u nebesa!
– Svaki slon gleda u beton!
Moralo se rimovat, ditinjstvo je prošlo u lipoj rimi!
Ipak, štica bi se ako bi ti ko spominja mater i ćaću, e, jer to je već bilo neukusno. Namusija bi se dikod neko, nije da nije!
Uglavnon, na simpatične šale nasmijali bi se i ti i prijatelj, ali si, ako te dobro zdiga, jedva čeka idući put kad ćeš ti njega, kad ćeš ga navuć da reče broj osan, a onda se znalo šta slijedi, a znamo, ticalo se nosa!
A znali smo se igrat i tako da bi upalili šteriku i zacrnili njome dno pjata. Onda bi ka činili neki mali ritual, glumili Indijance ili ka fol prizivali duhove. Ugasili bi svitlo i rekli ekipi, nekome novajliji, jer nije bilo zanimljivo da zna našu bazu, da zatvori oči i prilazi rukon ispod pjata, a onda na lice... Bidan, taj ne bi zna da će se zamrčit iza i da će izgledat ka da je stiga iz afričkog plemena.
I kad se upali svitlo, onda se udri smijat...
Igrali smo se u to vrime više sa stvarima u prirodi i oko nas, morala je radit mašta da bi se zabavija. Bilo je i dosta berekinadi u naše vrime, ka šta je bilo ić u lupeštinu u koji vinograd.
Znalo se di gospodar nije opasan, pa se načokaj grožđa..., iako si se u većini slučajeva moga mašit za tuđu voćku ako je bila negdi usput, niko ti ne bi ništa reka, samo nemoj trgat, kidat, to je bilo pravilo! Ako se u ton jurcanju nisi moga negdi popet, davali bi jedni drugima "lupeške skale", isprepleja bi ruke ka pripomoć.
Jedna od berekinadi je bilo i pozvonit nekome na vrata stana pa uteć. A u zgradi je bilo vrata koliko oćeš, ali su dica birala ipak one koji su ih "gnjavili", ne bi jin se dali igrat u dvoru kad bi tili i slično.
Onda on otvori tako vrata, nekoliko puta, osin ako ne bi bija na čeki, pa bi te sinja i uvatija, onda ne bi proša lišo od svojih doma ako bi te špijalo.
Kad su došli telefoni, naša čuda tehnike, znalo bi se i s njima igrat, radit uncutarije. Ti nekog nazoveš, on kaže alo, a ti brže-bolje poklopiš, pa se nastaviš smijat. A zvale su se i simpatije, ako su imale telefon, samo da joj čuješ glas. Ako jin se javi mater ili ćaća, šutiš.
– Ovo je sigurno bilo za tebe – rekle bi matere ćeri ili sinu, znajući za te mladenačke štoseve.
Osin ako ne bi bija neki nervozni ćaća, šta bi ga probudili nakon šta je doša iz treće smjene, beštima bi sve u šešnest.
– Vraga izili, ajte zezat mater i ćaću! – poklopilo bi ti slušalicu svon forcon.
Puno je bilo i dičjih vragolija u školi, ispisivali bi cedulje s nekin ludin porukama ka "Ja san magarac", pa zalipi na nečija leđa. Lipo bi nekome priša, lagano ga zagrlija i potapša po leđima pa prilipija papirić da ne osjeti. Taj bi u neznanju oda s tin na kecelji sve dok ne bi svatija zašto se ostali cerekaju. Uskoro bi i ti dobija neku šalu, iston miron, stalno si se pipa zada, provjeravat ima li šta!
A dođi u školu s novin patikama, e, tu ti nema spasa, bilile bi se toliko ka da su zvale da te neko učepi.
– Nemoj, ubit će me mater! – trčali bi neki po dvorištu škole, kako bi izbjegli da mu ih "načmeš", a šporkice pod našin patikama sigurno je bilo od lokvi i blata koje smo pokupili puten.
Nastoja bi uteć, ali na kraju je to ipak bilo neizbježno.
Sićate li se toga...