Bijakovi iza leđa: iz kužina se izlazi samo iz potribe. I radi dice

Jugo, bura, jugo, bura, bura ledena, bura orkanska, snig, pa led... I zastao je dah Dalmatinskoj zagori. Stao je život i preselio se u toplo. Vani su ostali mosuri i vuci, iz bjeline se progurala samo rašćika, vrata i prozori ukrašeni su bršćanom. Pušnice su pune, drva su se nasikla. A ceste, hvala predsjedničkim izborima, nikad nisu bile tako brzo očišćene. Pred Novu godinu je smrzlo, iz kužina se izlazi samo iz potribe. I radi dice.

Zavukli smo se Bijakovi za ledena leđa, pa u žeževičkom zaseoku Bolčićima naišli najprije na dva hrabra i pametna dječaka, Jakova (5,5) i Tomu (3,5) Bolčića, koji se pod nadzorom bake Ivanke i lajavoga pasića Rikija bacaju, valjaju, grudaju, guštaju u snježnim skafanderima.

– Odlično se igramo, ali ne možemo vam sad opet napravit snjegovića jer je snig tvrd – namještaju se za fotografiranje, a baka Ivanka pojašnjava zašto u Žeži rastu tako pametna dica:
– Iskreno da vam kažem, to je zanimljivo. Ova dica se goje ovde, izdržljiviji su, snalažljiviji po snigu, otvoreni za razgovor, penju se na stabla tri puta brže od vršnjaka koji dođu vikendon iz grada. Očvrsli su ovde na kamenu. Jeste snimili, moramo doma, stavila san rašćiku i suvo kuvat. Bura je valjano opalila rašćiku sad je ka med...
– Slobodno vi, onda nas eto za po ure k vama!

Pristave vise u UN-u

Na raskršću još dvojica, Ante Eremut (53) i šareni gonič Boki.
– Sinoć smo išli šetat u ponoć gori u Vrbinu. Gledam vani, idila, svitluca snig, a on njuši zeca, njuši vepra. Pa smo šetali, uživali u zimskoj noći. Malo je nezgodno, nekidan su na Bigavinoj jami vidili četiri vuka. Otkad je prošla autocesta poremetile su im se stare staze pa lunjaju svugdi. Nego okanimo se mi vuka, nema priče o Zagori bez komina, jel tako. Ajdemo, čeka pečenica, čekaju kobasice...

Ivan Matković cijepa drva, duga je zima. I zubata s druge strane Biokova

– Tek smo krenuli – teška srca već drugi put u pola sata odbijamo zabiokovski meni. No Ante je do Splita poznat po sjajnim aromatičnim rakijicama, pa smo se primorali kušati ovozimski hit; od bajama gorčika. Sve se mogu sakrit pred njom.
Sad ugrijani put Medova Doca, kad zasniježi obično su njihovi izvještaji najkritičniji. Ali sve je uredno, a pred prvom kućom u zaseoku Matkovićima barba Ivan Matković (76) sikira zadnja drva.

– Pospremio sam sedam-osam kubika, bit će valjda dovoljno za ovu zimu. A znate li koliko je nas u Matkovićima?
– E?
– Na popisu 1991. bilo nas je 150, a sada dvanaest, trinaest. A samo nas u kući je bilo sedamnaest. Svi bi stali na jednu sliku.
– Pa di ste?

– A di je pet stotina ovaca, skoro dvista krava, vinogradi. Pogledajte ove lipo zidane međe, pristave, visi im slika u Ujedinjenim narodima. Di smo? Eno nas u Splitu, znaš kako je ovde kad nema dućana ni kafića. I ja san doli živija, recimo da san bija Kerum prije Keruma. Još 1988. godine osnova sam trgovačku firmu “Nadalina”, jeste čuli? Otvorio tri dućana i veleprodaju. Dobro je išlo, petnaest zaposlenih, planirao sam širenje. Onda sam doživio prometnu nesriću. I kad danas vidin kako žive trgovački tajkuni, mislin da me Bog priko nevolje izveo na pravi put. Znate kako sveti Pava kaže: “Pohlepa je izvor svih zala u svitu!” Tako da san danas bogatiji nego Kerum; imamo ja i moja Mara sedmero dice i desetero unučadi.

Otopilo se i zaledilo

Zavjetrina u Medovu Docu

– A kako zimu provedete?
– U kući. Izučija san se internetu, pa čitan, pratin. Politika me ne zanima, poljoprivreda malo, golotinja više nije za me... Opet nađen nešto. A imali smo mi u Matkovićima skupne dočeke Nove godine u dvorani u selu. Prvu godinu bilo nas je sto i pedeset, drugu osamdeset, treću trideset, a lani nikoga. Šteta, niko ne brine o selu – zdvaja šjor Ivan.

A iz praznih pojata po Matkovićima vire konjske glave. Osam ih je grabovačkog lovca Ante Dundića, čak i dva lipicanera, a Jozu Mustapića (60) jedva smo nagovorili da pokaže svoga ljepotana, dvogodišnjeg dugonogog preponaša Cvitka.

– Ma izveja bi ga ja vama da ga slikate, al’ je mlad. Nikad nije vidija snig pa se boji. Al ajde – popušta Jozo, a Cvitka na poziranje izvodi osamnaestogodišnji Mijo Matković koji je svratio obići rod za blagdane.
– Mlad je, bisan, pravo muško – gleda ponosan Jozo svoga Cvitka kako stupa po snijegu i tankome ledu. A pojata nova, izgleda bolje nego puno kuća po našim selima.

– Tija san goveda držat, pa sam počeo, ali stalno se minjaju propisi i zakoni, pa san odusta – kaže Jozo.
Kažu nam da je ove godine snig najjače zagrlio Dobrinče, selo snisnuto između Drežena i Prisoja, vele da je led dva kilometra po cesti. Sad imaju napismeno: led se otopio, a sniga je stvarno zapalo, i do četrdeset centimetara. Petar Skender (65) lopata prilaz garaži i zadovoljan je sasvim.

– Očistio sam na vrime sve oko kuće i pogodio sam. Jer je bilo na jugo, počeo se topiti i sve što se otopilo zaledilo se. Uvik na vrime triba mislit, mi smo na 650 metara, snig u svaka doba može pokucat na vrata – uvjerio nas je Petar, koji je penziju zaslužio kao vozač imotskoga “Autopoduzeća”.

Buše vole snig

Ledeni mosuri u zaseoku Matkovići u Medovu Docu

– Od moje kapije dvadeset godina vozio sam školski autobus, kupio dicu iz Medova Doca, Grabovca, Rastovca, Zagvozda, Imotskoga. Bilo je sniga i leda, ali uvik san oprezno – poučava nas i vodi u kuću.
– Nede, daj ljudima kobasice i kruva, daj vina – i otvara veliku teću: – A ima i kuvanije, ako ćete. Pušnica je puna, pa, gospodo, izvolte šta vam duša želi – gostoljubiv je i predlaže nam put dalje:

– A šta ne bi svratili do Kusića, tamo vam u brdu drže buše – daje nam odličnu ideju, pa se uspinjemo do grabovačkog sela Kusići. Već lagano pada mrak, a fibra pada na minus pet, minus šest, minus sedam... Tom tvrdi kako su najbolje fotografije na snijegu sa zapadnim suncem. Nigdje nikoga. Eno čovika.
– Skužajte, znate li di su buše, ko ih drži, nikoga ne vidimo...
– Kako ćete vidit, ovde nikoga nije bilo, a ljudi se tek zadnjih godina vraćaju. Buše su inače moje – veli i sjeda na zadnji sic. To se zove nać čovika.

Stipe Kusić (49) i braća mu Jure i Nediljko poznati su mesari, eno im butiga kraj splitske peškarije. Vodi nas u brdo, kod buša. A tko ne zna, buše su autohtono dalmatinsko govedo, sitno, okretno i bistro, jedino koje je zimi i ljeti u brdu.
– Ne bi ih sad ni na silu moga utrat u štalu, a kad padne snig, najsritnije su – objašnjava. Nadomak tora zvonjava. Zvone zvonca sve u šesnaest, kao za rimsku ponoćku: dlen-dlen-cin-cincin, dočekuje nas stotinjak kravljih, bičjih i telećih očiju. Po leđima im niče paperje, mirno pasu, zima ih ne nervira.
– Ovo je njihov raj. A kad padne noć, sve će s ledine u šumarak. Ladno je, jel da – primjećuje Stipe. Bome stišće sve jače, valja nam odgovorit na sve one jutrošnje pozive. Obić komine i kužine dimne, divne.

Damir Šarac 
Snimio Tom Dubravec/Cropix