Ura od obida. Zvoni telefon. Uvatija me šumprešavat jedan profešur iz Zagreba. Da ko me učija pisat, te riči, te rečenice...nije pravilno, nije u duhu hrvatskoga jezika, on bi meni zabranija... Slušan ga, kuvan, pinin, tučen nogama u zid, rukama po stolu, nema više ‘’vi’’...dođen li gori zapalit ću ti riječnike matere mi...cukunu...jeben i tebe i fakultet koji si završija. Užgala san se ka nikad do tad, beštiman a on se ujedanput počeja od srca smijat i smijat:-...ja san, ja san...fermaj...ma ja san.
Tako je počelo. Pa ko koga. Respekirali smo se a svako novo vatanje u đir startalo bi sa pozdravon-Smrt fašizmu-sloboda narodu. To je uvik bija znak da teška borba more počet i trajat sve dok jedan ne izvuče debji kraj. Javno me na mikrofon, usrid Matejuške proglasij...
