– Sićaš li se ti kad smo ono išli u München nać Placida Dominga?
– Da sićan li se? Ma kako je ono bilo? On je ima koncert tamo tu večer, a za misec dana je triba nastupit u Splitu. Mi išli da ćemo s njim napravit intervju, a nemamo ni karte za tamo...
– E. Vrtili smo se uokolo, imali smo neko mršavo obećanje priko jednog baritona iz Zadra koji ispa bezveznjak jer ništa nan tamo nije dogovorija. Mi poludili, probali preko nekog drugog tipa, on nas vrti bezveze... Šta ćemo, mislimo. Izašli nas dva iz hotela, krenili vanka prema toj dvorani di je Domingo triba nastupit u glavnoj ulozi, više san zaboravija koja je to opera bila. Idemo mi, idemo, kad ono, govori Jadran, ma je li ovo on? Ma je, on je. Nasrid ulice – Domingo! Zaustavi ga, zaustavi ga, govori mi Jadran. Uletili mu mi, rekli mu šta oćemo, govori on da ne može sad ništa, da se vidimo večeras u garderobi nakon opere. Al mi nemamo karte za operu...
Tko ne bi čuo kako su jednom, davne 1997. godine, fotoreporter Jadran Babić i novinar Ivo Šćepanović uspjeli dobiti intervju od velikog opernog tenora? I čut ćete, ali prije toga trebate znati da dogodovštinama novinskih reportera mogu konkurirati samo lovačke priče. U osnovi je ista stvar, plijen pošto-poto treba ulovit, samo što su, za razliku od lovaca, novinari uvijek u paru pa nema puno izmišljanja. U pamćenju ostaju smiješne strane posla, a pregršt ih je s novinarskih terena.
Jer na terenu novinari podsjećaju na predatore, a materijal za tekst je zbilja kao zec bez kojeg se u redakciju vratiti ne smiješ.
U eri bez društvenih mreža i digitale osobito je nekada bilo umijeće učiniti fotografiju, i to dobru, a o tome koliko je spretnosti nekad za to trebalo, svaki bi fotoreporter mogao sačiniti zbirku. Jadran ima sabrana djela pa smo uz okrugli rođendan “Slobodne” proćakulali s njim. Taj umirovljenik još ne miruje, ali je većinu životnog i radnog vijeka proveo u našoj redakciji. Da, to je onaj čiju facu malo koji Splićanin ne poznaje. Brko šta se svugdje muva s fotoaparatom i šta nam se na većini kulturnih i estradnih događaju pojavi u kadru dok ga on ustvari – hvata.
Pat i Patašon
Arhiva mu je, a malo je reć kao brdo velika, jer u to bi spadali samo negativi, a tek fajlovi u računalu mu, pa vjerojatno teže tonu! Za one snimke i događaje koji su do njih doveli, a koji su mu ostali u glavi, danas mu treba samo jedan “klik” kolega koji su nekad s njim pičili po terenu. Sam će izdvojiti pokojne reportere Momčila Popadića i Ranka Dorotku, ali na najviše koncerata išao je s našim glazbenim kritičarom, sada također umirovljenim komentatorom, Zlatkom Gallom. Njih dvojica su nama, tada još mladim, novinarima u redakciji izgledali kao Pat i Patašon. Gledali smo ih sa zavišću jer nema tog prestižnog rock-koncerta u Europi na kojemu u ono pradoba naše novine njih dvojica nisu bili.
– Kula (Joško Kulušić op.a.) nas je na sve pušta. Pita bi samo o čemu se radi, a mi bismo mu rekli da će to imat svaka svjetska redakcija koja drži do sebe. Sasluša bi nas i reka nam: Aj, šta čekate, javite se tajnici – kaže Jadran o dobu kad su i Novina i on sam bilu u naponu snage.
– E. A bilo je na tim putovanjima svega. Sićan se kad smo na jednome koncertu u Budimpešti bili pokojni Dražen Vrdoljak i Gall. Nastupali su na stadionu Sting, Bruce Springsteen, Peter Gabriel... Ma ne mogu se sad više sitit svih. Bili smo nas trojica na obidu negdi u Budimpešti, ja in govorin ajmo više, moran nabavit fotopass. Njima to ne triba, oni su imali kartu. Oni meni da ostanen još, da ću se snać, a u meni nemir. Otiša san taksijen do stadiona, počela je i kiša, uša san na travnjak, gledan di ću uvatit akreditaciju jer ja moran moć slikat, razumiš, za to san doša. Stiga san debelo prije koncerta.
Doša san do one rampe i tora di obično stave nas fotoreportere, gledan di ću proć. Vidin kolege, svi imaju plavu akreditaciju oko vrata, pitan ih di su to uzeli, oni mi govore, ali ja više nikako ne mogu po to. Stalno se tu neko muva od čuvara, ja se krijen i mislin se šta ću. Kako san u borši i takujinu ima više tih akreditacija od prije, tražin i nađen jednu šta je bila najsličnija, a ta je bila od Hajduka za prolaz na parking. Veličinon je bila skoro pa ista. Uzea san flomaster i priko nje napisa “press”. Ali nisan ima onu traku za vezat je oko vrata. Stavija san je na prsi u džep, vako, i pazija da viri i da mi ne ispadne. Početak koncerta se približija, pada već mrak, a u tom prolazu za reportere između bine i publike je reflektor, tuče u nas i nije mi drago, razumiš, vidit će me ovi iz osiguranja. Pojavi se jedna ženska iz organizacije i govori nam kako ćemo snimat, odredili su livu i desnu stranu ispod pozornice šta mi se nikad nije desilo. Ona nam govori nešto, a Mađari je ne razumidu. Pita ona da govori li od nas ko engleski, a ja viknem ja, šta triba... – govori Jadran i jasno da je uspio nemoguće.
– A je, prošlo je, ali da san taj čas koga ugriza, bija bi umra koliko san bija ljut.
– A šta je ono bilo kad si neku žicu preskakiva – cimamo ga da priča.
– Aaaaa, a to je bilo u Beču. Koncert je bija na onome otoku usrid grada kad su jednu večer nastupali U2, a sutradan su bili Guns N’ Roses. Tu su bile svaku večer dvi cisterne piva po osandeset iljada litara – neće Jadran preskočit bitno, jer on je poznati obožavatelj dobrog piva, a i o vrhunskim svjetskim pivnicama je radio reportaže.
– I sad slušaj. Na U2 san doša normalno s papirom po akreditaciju, a sutradan mi rekli da je ne mogu dobit, da je turoperator zabranija. Meni se odma svit srušija. Kažu mi, možete, ali nema snimanja. I pazi, njega ne interesira odakle si ti doša. Pitan ih da di ću s tehnikom, govore mi da imamo tu kontejner za odložit. Ma čekaj, to su velike vridnosti, nikad nisi siguran. Ja ništa. Mislin šta ću. Obiša san uokolo, ograđeno je sve žicom. Na jedno misto san vidija da je ta žica malo pročeprkana. E sad, oni imaju lampadine, čuvari su me vidili da san ja s tehnikom tu, šta ja znan šta on misli. Za to šta san tada učinija je stvarno tribalo bit lud. Kad se već smračilo gurnija san sve kroz tu žicu, a ima san onu veliku “tristoticu”, nije to malo bilo. I sad san triba otić na drugi kraj na regularni ulaz. Biži, tresa san se da mi ko ne ukrade opremu, a bija je i rizik jesu li me ovi iz osiguranja pratili, vidili... Ali srića, sve san naša na istom mistu i tako san slikava iz publike – prisjeća se.
Laptop na stini
Isto mu se, kaže, dogodilo i na koncertu Erosa Ramazzottija u Zadru, a sličan problem imao je i na nastupu Lennyja Kravitza.
– Ali kad si doma, to lakše riješiš. I lipše su fotografije bile posli kad bi se iz publike približija nego ono šta bi ti oni dozvolili na prve tri pisme, razumiš. Na Kravitza san se lipo popea u VIP ložu, pija san pivo i slikava. To san uradija i u Varaždinu na Dylana. Ja iz toga tora za reportere krenen malo ranije i smistin se bolje negdi u publiku. Tako san i na Stonesima učinija u Crnoj Gori kad su bili na onoj plaži kraj Budve di je i Madonna nastupala. Sakrija san se iza kamiona, na jednu stinu, izvadija laptop, ubacija karticu, odabra slike, posla ih u redakciju, i onda na miru, sakriven jasno, nastavija snimat...
Snimao je Jadran sve i svakoga, prikupio galeriju svjetskih bendova i glazbenika ili, šta on kaže, čunki samo takvih.
– A samo koliko san ih snimija na Midemu u Cannesu. Tamo nije bilo ništa zabranjeno, ali jedne od rijetkih zabrana se sićan. Nastupa je oni iz Sex Pistolsa, oni, oni... – izlapila su neka imena već, ipak je preša sedamdesetu.
Zato dobro pamti fotoaparat koji ga je u toj situaciji spasio. Mali, a čuveni, Olympus Mju prve generacije. Najdraže mu je bilo kad bi mimo zabrane organizatora napravio fotografije, a onda bi ga kasnije pitao adresu obećavši da će mu poslat Slobodnu Dalmaciju, he he...
– Daj ispričaj nan ono kad vas je opljačkalo u Francuskoj – potiče ga Šćepo.
– Ma biži, pusti me, to je bilo radi Cope (Miroslav Copić, sportski novinar Slobodne, op.a.) i Žuvićeve (kolega Marijan Žuvić op.a.) četkice za zube!
– Išli smo na Formulu 1 u Monte Carlo. Mi smo došli u Cannes i nazvali Boru Primorca, njegovi smo gosti bili. Nas je neko ima bit pratija od tih lupeža, a Cope je posudija Renault 4 od prijatelja za poć na taj put. Stali smo isprid jedne samoposluge, tija san kupit malo sireva za Boru. Izlazin iz dućana, bija je neki pasaž isprid i u njemu naletin na Copu. Di ćeš sad ti, pitan ga, a on govori da mora uć kupit Žuviću četkicu za zube.
– Četkicu? Kakvu? Neku specijalnu – čudimo se.
– Biće od prokroma – našali se Šćepo, jer kolega Žuvić bio je naš specijalist za brodove i pomorstvo.
Jadran se, naravno, više ne sjeća zašto i kakva je francuska četkica kolegi trebala, ali zapamtio ju je za cijeli život.
– Iden ja do auta, naslonin se na “renola” i gledan, nešto mi je bilo malo neobično, ali u momentu vidin da su vrata odlomljena. Ja se maka i čudin se kako san ovo sta na tuđe auto, razumiš. Opet gledan. A nije. Ovo je naše! Odma mi se zacrnilo. Zna san šta je. Borše sa sica nije bilo. Kad nisan tada umra... Iljadu maraka lupež nije naša, ali još iman spisak šta mi je sve ukra. Baterije, objektive, Sony radio... Od šoka nisan ni skužija da su mi, sva srića, oba aparata na ramenu bila. Ima san odličnih snimaka, sve je ukralo! Zva san redakciju, dobija Ivu Jurišića, urednika sporta tada, on me kad san se vratija sprda da nisan ja za u svit. Reka san mu: Jure, nemoj da te zadavin ovde...
A nastavak te priče o krađi je da je u toj otetoj borši bio Jadranov adresar s brojevima telefona, koji je lopov odbacio. Slučaj je htio da je rokovnik usred Cannesa na ulici pronašao čovjek koji je s popisa poznavao novinara i našeg tadašnjeg kolegu Joška Čelana i nazvao ga iz Francuske...
– Daj ispričajmo ono kad smo išli na Euroviziju, kad su pobijedili oni Norvežani Secret Garden, ma sićaš li se onih dvoje, ženska s violinom, mislin da je to bilo u Dublinu. Ili u Kopenhagenu. Ne. U Irskoj...
– Asti, e. A koje je to godine moglo bit. Čekaj da vidimo. Devespeta.
– Završilo bi to oko ponoći i uvik je bila frka da moramo poslat nešto u redakciju za zadnje izdanje. Razletimo se mi, uvatija sam ih i pitam za samo par izjava, ali šušur je, gomila novinara, ja ih vodim prema nekim vratima da ih uopće čujem, a cila svita novinara za nama. U to Jadran ide isprid svih, ugura ovo dvoje pobjednika u prostoriju, okrene se i pred svim novinarima lipo zatvori vrata dok mi ne obavimo posal, haha... Oni ostali ka trice. Nakon po ure mi izlazimo obavljena posla, a oni čekaju – smije se Šćepo slatko, a nije prvi put da su se na sličnim događajima odvojili od kolega radi ekskluzive.
Di ga neću okinit...
– Oooo, pa šta ti je, sićaš li se Ivanke Trump i Mazzucchellija kad su ono bili u Opatiju došli na Doru. Nama su dojavili da dolaze, a tu su svi novinari bili. Nisu me ispuštali iz vida jer bilo je to pravilo da se mene ne smi izgubit. Šćepo i ja se razdvojili, doznali smo da su ovo dvoje na jahti pošte koju je osigura Mudrinić, direktor HT-a tada. Ma šta ti je, uspili smo mi sve odradit, svi ostali novinari su popi*dili. A di je Missoni kad smo ga lovili... Nisi smija pitat mogu li, nego moraš uć. To ti je u ovome poslu – tumači Jadran. Nakon nastupa Nicka Cavea u Lisinskom pratio ga je, kaže, do garderobe, a kad ga je ugledao Cave mu odvalio drsko: “Bloody foto” (krvavi fotograf). A Jadran njemu ni pet ni šest nego “bloody Australien” (krvavi Australac).
– Isto san ga uspija okinit, di neću...
Za sebe ne bi rekao da je paparazzo, to nikad, kaže, nije to htio bit. Al lovac na ćunke je ipak bio. Pa će vam tako ispričat kako je na aerodromu u Istanbulu uočio Paris Hilton. Zatekao se tu vraćajući se s privatnog putovanja u Jordan. Asti muku, kad je on nju vidio da čita novine, a fotoaparat nije bio uz njega. Pa kad se razletio po aparat dvjesto metara dalje. I uspio, naravno. Stjuardese i stjuarti su Hiltonicu zamolili za sliku, Jadran ih je namjestio, slikao sve zajedno, a onda samo Paris.
Smiraj u pjatima
– Slikava san i Celine Dion, i to pod napadajem bubrežnog kamenca. Biži kad se toga sitin. I Britney Spears san snima. U Cannesu je to bilo. Oni nakon presice kreću na fotosession s njom, ali meni ne daju jer neman za to akreditaciju. Odlaze svi na teracu od hotela, ja gledan sa strane, ona im se namišta, a ja se popea na teracu iza nje koja je u istoj visini. Kolege nju snimaju, a ja in smetan jer san joj iza leđa. Mašu mi da se maknen, a ja ih ne je*en, zovnen nju – Britni – ona se okrene i ja je okinem. Oni su svi imali mene u kadru, a ja nju samu – i danas je zadovoljan. Smješka se.
Mogli bi s Jadranom danima, siti se ovoga, siti se onoga. U roman ne bi stalo. Počeo je, kaže, s aparatom Kodak Retina još u četvrtom osnovne. Za vječnost je zabilježio lude trenutku, kaže, kao da je imao nos za to jer nekako bi se taman koji minut ranije primaknuo. Kao trenutak kad je na hipodromu jahač pao s konja, konj bježi, jahač trči za njim i ne primjećuje da mu je iz gaća ispao k**ac.
– A izašlo je na naslovnici!
U zrelim godinama profesionalni smiraj pronašao je u pjatima i čašama. I da ne bi bilo zabune, nije lakše snimit spizu nego Amy Winehouse na pozornici. Zbog kvalitete fotografije jedne, recimo, kozice na posteljici od nečega Jadran doma ima cijeli paket raznovrsnih pjata. Jer zna se šta lipše izgleda na crnome, šta na bilome, šta na četvrtastome... Inače je perfekcionist stoposto. I oko svega naprosto vječno zaigran. Rado će vam pokazat ogromnu kolekciju CD-ova i autića zajedno s brojnim predmetima koji ga podsjećaju na putovanja, što danas ima neprocjenjivu vrijednost.
E, i da vam ne ostanemo dužni, Jadran i Šćepo su uspjeli ući na operu u kojoj je nastupio Placido Domingo tako šta su pred dvoranom naletjeli na direktora Opere.
– A ima je neke čudne šarene bičve. Ja mu priđem i govorin mu kako ima fenomenalne bičve. Uđen s njim u razgovor, a Šćepo i ja smo bili u smokinzima ka i svi, stavili smo se lipo uz direktora i prošli normalno unutra, ko će nas zaustavit. Išli smo posli po dogovoru do garderobe i s Domingom napravili intervju. I na partyju smo bili, asti sto, a ušli na isti mot. Upoznali se s neke dvi bogate grofice pa s nekim Nijemcem, taj se ponudio da nas vodi u neki klub na večeru... Ja dirigiran s aparatom, niko nas ne zaustavlja. Revija, smij, šta ćemo ti pričat...
Oni koji Jadrana bolje poznaju, ovome se ne čude. Neposrednost mu je nekad neugodna i pomalo otrovna, a uz bogatstvo njegovih fotografija koje uostalom čine bogatstvo novine, čitava je kolekcija i njegovih legendarnih provala u memoriji redakcije. Ipak, ona da je New York – osim Manhattana – zapravo sve velika Kopilica vjerojatno će ostat na topu jedan. Baš kao pravi bombončić u fine dining i haute cuisin na jednom od njegovih pjata.
