StoryEditor
SplitUVIK KONTRA

Šta ugostitelji ne spuste cijene pa neće dilit otkaze? Domaću su klijentelu prikrižili već od prvoga dana, a sad kukaju

29. svibnja 2020. - 12:00
Di je nastalo puvanderisanje s litnjin inkason?  Luka Gerlanc/HANZA MEDIA

Čudan je svit u kojemu živimo, nikad nesigurniji. Do prije tri miseca mislili smo da možemo gurat dovika onako po principu: zimi samujemo, liti zgrćemo pare od turista, a šta zimi nigdi pasa nema, a šta liti nemoš živit u turističkome gradu, ništa. To šta su cijene građanima skakale u nebo ka i turistima, šta nisi moga proć auton ili parkirat, šta si tri miseca izbjegava doć u centar, šta si za ukrcaj na trajekt mora u glavi pripremat rutu dva-tri dana, ništa. Naravno da je ništa kad je dobar broj ljudi živija od toga, a državni proračun nalega je samo na tu granu.

I baš kad su počele pripreme za još jednu makljažu na asfaltu, uletija je virus i sve razbuca. Svidočili smo onome za šta smo virovali da je nemoguće: sve se ispraznilo. I kafići, i apartmani, i štekati, i ulice, i parkirališta, i šendate. Ni Ultre neće bit, ovi put stvarno.

Splitsko proliće prošlo je ka splitska zima. Bez pasa. Bilo je neke poetike u takvome bizarno praznome, sterilnome, epidemiološki ispravnome gradu. Onda se počelo izlazit. Pa smo mogli vidit drugu fazu, ali ne korona-panike, nego postokoronarnog života u Splitu. Više-manje sve se otvorilo, bilo je lipo vidit da možemo i drugačije: bit pristojni, čisti, dezinficirani, čekat u redovima, ne virit priko ramena u butigama. Stavljat maske u posebno ugroženin prostorima, ne kašljat u prijatelje, ne tiskat se za stolima.

Preživili smo!

Sve se prominilo, samo je jedno ostalo isto. A to će puno njih primijetit šetajući ulicama. Ostali smo sami sa sobon, skoro znaš sve ljude koje sretneš na Rivi, Pjaci, Peristilu. Srdačno se javljaš, dobro je, priživili smo. Ali, ponovit ću, jedno je ostalo isto. Svi oni koji su navikli da su in samo turisti dobri gosti, ostali su isti. Cijene su ostale iste ka u masovnin sezonama kad se nije gledalo pošto je šta. Kad je sve kurilo. Samo nije bilo za građane, oni su pali u treći plan.

A sad su baš građani prvi i jedini. Vidit ćemo koliko će našega svita, poharanoga epidemijskin otkazima, padon plaća, nedostatkon posla moć plaćat po 25 kuna u prosjeku za pivu, 50 kuna za dec sumnjivoga vina, sto kuna za pizzu ili rižot, deset, petnajst kuna za kafu. Bespametni su ugostitelji ako misle da će to tako ić. Splitske su se cijene digle u vrj, odma iza Dubrovnika. Nije to bilo za žep onih koji su se eto sudbinskin slučajen tu zatekli ka stanovnici.

Ako ste bili po Evropama ili po svitu, onda ste mogli sinjat da u puno zemalja domaći ljudi uopće ne kuvaju doma. Hrane se vanka, po gostionama i restoranimna, čak i oni sa srednjin plaćama. Uvik smo se radi toga lipo ćutili u Pragu, gradu koji ima više turista nego cila Hrvatska skupa, ali na iljade je restorana i pivnica koje su okrenute domaćima. Čak smo se i mi, evropska sirotinja, onde mogli lipo provest ne strahujući da će nas opelješit. A to je jedan vrhunski osjećaj.

Slično ste mogli uočit i u drugin prijestolnicama turizma, recimo u Parizu ili po Italiji. Čin si se maka s turističke rute, zamaka iza dva kantuna, nađeš mista di za male šolde možeš proć ka kralj.

Znaju njihovi ugostitelji: bez domaćega čovika, građanina, nema ni zarade. Na toj filozofiji "jist i pit svima" dižu milijune. Ne zatvara se tamo niti jedno ugostiteljstvo zimi. Naši se bacaju na neočekivani plijen koji je upa u trapulu i samo ih zanima brza i laka lova. A takva lova kaplje dva-tri miseca.

Plitko na ritko

Dok vanka jedna gostiona ili hotel ima obiteljsku tradiciju i po stotonu godin, a to su četiri-pet generacija i niko od njih nije milijuner, naši očekuju odma kad su pritvorili gambužu sa špaheron, steć kuću, jahtu, limuzinu, još dva prostora i debeli žep. Posade tih brodova od karte raspuste na jesen i ostave na brigu državi, a onda ih u peti misec opet skupe ili traže nove.

Nije to posal, nije. Sad se vidi da nije. Plaču, kukaju i prite da neće otvorit jer nema turista, nemaju za koga. Normalno da nemaju kad su svoj svit prikrižili od prvoga dana. Puno njih je podililo otkaze osoblju drugi dan po uspostavi karantene. Ni centa nemaju za dat in dvi-tri plaće. A di su pinezi? Di je nestalo puvanderisanje s litnjin inkason? Bili su ka bogovi. Sad će bit plitko na ritko.

Ne triba se radovat tuđoj nesrići, ali za našu nesriću i rušenje kvalitete života nikoga nije bilo briga. Nekako se u životu sve to obrne. Bojali smo se terorizma, a nokautira nas je mikroorganizam. Toliko o pokeru koji smo živili.

Još jedna pojava ostat će zabilježena ovih dana – kad i dođeš u centar grada, nekad srce naših života, nemaš šta činit. Isisan je cili život iz njega. Osim kafića i restorana, suvenirnica, bankomata i izloga "obnavlja se", nemaš ništa za se. Život se priselija u takozvani Split Dva.

Dok je u gradu prazno i ritko, život pulsira na Brodarici, Gripama, po Poljičkoj cesti, Špinutu i Smrdečcu. Tamo su butige, kafići s milosrdnijin cijenama i obrtima koji malome čoviku tribaju.

Sad kad i možeš slobodno i široko odat po gradu, nemaš zašto i nemaš sa čin.

Želite li dopuniti temu ili prijaviti pogrešku u tekstu?

Izdvojeno

16. rujan 2020 12:45