Evo, vidite, ovo vam je mojih 500 kvadrata oko kuće. Posadio sam tu malo korabe, fažoleta, verzota, ondje vidite blitvu, pa tamo je cikla, ono ću tamo još nešto posijati drugo... - u dahu nam pripovijeda svoje zemljoradničke zgoditke i planove Ivo Šustić, 72-godišnji stanovnik Dubrovačke ulice (kad je u Splitu) i Dubrave (kad nije).
Žustar je Šustić, nitko mu ne bi dao njegove godine, niti je lako držati korak s njime, iako je on tih pola kilometra od trgovine "Studenca" do njegove kuće u Šustićima vukao bocu plina na malim kolicima.
Ivu smo došli posjetiti jer nas je na njega uputio umirovljeni otorinolaringolog dr. Ranko Mladina, kad smo razgovarali o njegovoj knjizi "Čovik de šete kolpi". Ivo Šustić je jedan od njegova tri najbolja prijatelja, zove ga Gunje, a uvrstio je i njegova pisma u svoju knjigu jer Gunje ima oko za prirodu i rečenicu za opisati je.
"Gunje je skroman i samozatajan čovik. Sića se puno toga iz mladosti, zna svašta o Vlaškoj, njenoj škrtoj zemlji i kako triba bit puno radišan i ponizan prema Svevišnjemu da bi i svaka kapja znoja i suza od truda koji peče oči dala roda i ploda. Jak je uvik bija i osta, jak ka bik, a mršav ka pravi veliki vlaški radnik.
Samoprijegoran je i uredan do boli. A njegova zapažanja Ljubeča u zoru ili pridvečer, njegovo bratstvo s majkom prirodom su čudo. Život ga nije mazija, a osta je uznosit. Nije čovik de šete kolpi, nego čovičina. Predobro srce, ima stent ka i ja, ali kopa bolje od bagera. Malo se moj Gunje kome otvara, ali gura naprid pod geslom: Tako mora bit i fala Bogu."
Šustići dakle. Malo je to, ali ubavo naselje nadomak Primorskog Doca, nema tu 50 ljudi sve skupa, a vidjeli smo možda petero, uključujući Ivu Šustića, njegovu ženu Natašu i zeta Ivu Petrića, koji mu je došao dati ruku oko pretakanja vina.
Okolo stare kuće od kamena, mokre od ciklonalnog vremena i oprezno stisnute od najavljene bure. Crni pas laje na nas iz jednog obora, konj ga gleda iz susjednog. S bjelogorice vise kapi kiše.
- Ovaj sam vrtal ispregrađivao na manje parcele, tako da bi bilo vizualno ljepše, a i lakše mi je tako. Ovo vam je dinja, odnosno lubenica, ali vi znate šta je dinja jer ste iz Splita... I ona je pošašavila, zametnula je plod, ali nema ništa od toga.
Jeste li kad imali plod od njih? - pitamo kao da i obično pitamo takve stvari.
- Jesam, ovdje sam imao još jednu i bilo je 4-5 dinja, ne baš velikih, ali bile su izvrsne, slatke i lipe. A ovo ovdje su tikvice, a ovo butternut tikve, vidite koliko je to. Nisam očekivao da će ovolike izrasti. Možda san nešto falija. Ovo je monstruozno veliko u odnosu na obične.
A vidite ovaj zid, on vam ima jednu široku stopu s druge strane, jer to nije samo ograda, nego i široka staza za mog Jakova, rođaka moje majke i prvoga susjeda, koji danas, nažalost, više nije živ. Jakov mi je bio jako drag, jedan od mojih rijetkih sugovornika ovdje, jako zanimljiv čovjek.
A na tom našem zidu sam dobio kilu, jer sam bio lud, mlad. Uzeo bih karijolu punu betona, sve skupa sto i nešto kila, pa po maloj uzbrdici do vrha na kojemu su skaline. Tu sam morao staviti daske, pa kako bi se vraćao, daske bi mi se razmaknule.
Putem nizbrdo računam kako ću se vratiti i namjestiti ih. Međutim, dolje to zaboravim, opet napunim karijolu i dođem gore. Asti, ko će se sad vraćat, amo ća priko skala. I onda sam to deboto nosio.
Radio sam tako cijeli dan i navečer sam vidio, gotovo, bit će kila sigurno. I tako je i bilo. Evo, na ovi zid ovdje sam je dobio. A ova gustirna iza kuće, to je bila stinja na stinji. Opalili smo valjda stotinjak mina tu...
Dobro, nije vam ovo sve lozje valjda, ovo je malo za radit vino - gledamo desetak loza koje čine zelenu krunu oko Ivine kuće.
- Ma, ovo je šala mala, imam gore vinograd od nekih 300-tinjak loza. Baš sam se nekidan sitija izračunat, asti mater, pa ja jedno tisuću metara zemlje obrađujem. Vidit ćete gori u mom vinogradu, nema travčice između loza. Preorem na vrijeme, a onda dva ili tri puta, ne bi želija lagat, na ruke prikopam.
Kad bi meni otac govorio o tome, bio je suzdržan i ja uopće ne bi obratio pažnju. Sad tek znam koji je to trud bio.
Te ograde gori sam ručno napravio. Najprije zato što nisam u mogućnosti platit bager, ali to mi i ne bio bio gušt. Ovako sam sebi dokaziva šta mogu i koliko mogu.
Velika mi je satisfakcija bila, prije jedno možda godinu dana... nešto sam gori zida, radija, i iza žice, s autoputa, neko me zove. "Alo, alo, šjor!" Kad ko, cestar! Pita me: "Jeste li vi čovik šta je ovo napravija?" Ja govorin da jesan. On govori: "Evo, prolazin ovde i gledan šta je lipo" - objašnjava Ivo i nasmije se očima, zadovoljan i očito naviknut da stvari izgledaju dobro nakon što je posao obavljen.
Ivo je i beskrajno pristojan i obziran, nikako mu nije bilo drago što fotoreporter Nikola po kiši snima nepokriven. On je, pak, dobro pripremljen za Šustiće po kiši i buri.
- Ovo su vam najbolje radne gaće. U "second hand", 30 kuna, vojničke gaće. Termostabilne, nepoderive, meni vrhunske. A ovde vam je dobro imat i lipu, dobru cokulu. Da ne provlaži.
Ja sam čovik koji je odgojen u gradu i prema ovome nisam ima baš neki osjećaj. Kad je moj otac počeo ovo raditi, ja sam defakto bio ravnodušan. Međutim, kad sam vidio taj silni trud matere pokojne i oca... Feratijeri su bili (radili su na željeznici nap. a.), radnici i sirotinja.
Otac je osandesete iša u penziju i diga kredit, i onda je počeo to radit. A onda nisam mogao ostat po strani pa ne pomoć ocu. A onda, pomalo, i sam san se pretvorija u oca i mater.
Vama su i otac i majka odavde?
- Oboje su iz Šustića, i po prezimenu Šustići. Nije rijedak slučaj u selu da su se vjenčavali ljudi istog prezimena, jer se rodstvo izgubi u četvrtom, petom koljenu, i sve je u redu.
I ne treba se mijenjati osobna karta...
- Haha, da. Ima puno posla ovdje, evo vidite ovaj suhozid ovdje. Moram ga presložiti, ali sam sebe cijeloga dao u Dubravu gore, gdje mi je vinograd. (Ostavljamo okućnicu i drevne suhozide za ulazak u Ivinu konobu.)
- Vidit ćete ovde, napravio sam rašteladu od kantinela i s jednom letvom koju zaprem za plafon pritišćem grožđe u kaci jer ono vrije, to bi sve izašlo da ga ostavim bez nekog potiska...
Ulazimo u konobu, tamo nas dočekuje Ivo Petrić, zet Ive Šustića, muž njegove sestre, Komižanin. Već je debelo u poslu otakanja vina s dropa.
- Ne dajte se vi zbunit, ja malo žurin, jer mi žena neplanirano radi ujutro, i ja san onda, kao penzioner, dužan spremit ručak - govori Ivin zet i imenjak, dok je Gunje otišao po kavu, orahovicu i kekse.
'Oće li bit šta vina?
- Bit će, bit će. Od ovih 750 kila grožđa mogli bi očekivat negdi oko 350 litara.
Je li to sve domaće ili ima i kupljenoga?
- Ima kupljenoga, više od pola, nažalost. Dok ni prošla cesta, autoput, bija je to lipi vinograd. Ali je 4/5 otišlo. Oni su to lipo, uredno, šesno platili, ali više nema vinograda. Nešto malo je ostalo... al, eto, fala bogu.
I onda, samo crno?
- Crno, crno...
A koje je vino?
- Mišano. Svega ima. To je pokojni ćaća od Ive sadija... Ima vranca, ima merlota, ima babića, ima puno toga...
Crljenka...
- A nažalost, crljenka više ne. Do ove godine sam kupovao crljenak u Kaštila, ali ove godine nisam uspio jer ne radi više stari gazda, dao je nekom drugom, a taj je imao svoje abonente od ranije, pa sam ostao bez crljenka. Tako da sam ove godine nabavio merlota u Vrgorcu. Ali, vidim, boja je prava...
Bome, pari sok od višnje...
- Ima gradacije o-ho-ho.
A bar 19...
- Ma blizu 20! Blizu 20, je, je.
A koliko vode ste stavili?
- Nema, koje vode...?
Ništa?
- Nema vode, nema cukra, ništa!
Onda ga ne prodajete, hahaha...
- Neee, to je za nas. 19 i po gradi, to je oko 13 posto alkohola. To već spada u jaka vina.
(Vraća se Ivo Šustić s gvantijerom, Nikola viče da on ne smije orahovicu jer vozi.)
- Ovo je sinteza Komižanina i vlaja. I zajedno radimo dobro vino već 22 godine, i o tome vodimo dnevnik. Tako znamo za svaku godinu di smo šta brali, di smo šta kupili, koja je gradacija bila, kad smo točili...
Čekaj, čekaj Ive, dodat ću ti ja. Ne da Šustić Petriću da ovaj i pritače i nosi vino do inoks bačvi. Pa nas poslije odvlači od njega.
- Dođite vidit ovo u garažu. Debelih šest metara drva imam, ali da vi znate odakle sam ja to izvlačio, vi biste rekli ovi čovik nije normalan. Jer nisam imao izbora. Ja ne mogu kupit drva, a grijat se triba. I onda lipo ispilaš, isičeš, doneseš gori. A iscipat je posebna priča, jer ta drva su toliko čvornata, pogotovo kad su suva...
Je li to ona priča kad ste se prevrnuli s Agrijom, jer je bilo previše tereta za njezinih pet konja, a i okuka je bila prezahtjevna? (sjećamo se Gunjina pisma dr. Mladini iz "Čovik de šete kolpi")
- Je. Inače drva berem na dva tri mista, a ove godine sam baš sa te lokacije. Ali sad je put puno bolji, jer kako je proša vodovod, tako su to popravili.
To van je bilo izlokano, iskrivljeno... a eno čitali ste. Krv, znoj i suze. Znate šta, ja vam nikad nisam mislio o pisanju. Ali kako sam s Rankom prijatelj od mladosti, skupa smo trenirali veslanje u "Gusara", ja znam da njega oduševljava pisana rič.
Napisao sam mu tako jedno pismo, pa drugo, a on se počeo oduševljavati. Ništa vam ja od toga nisam prihvaćao zdravo za gotovo. Međutim, kroz to pisanje osjetio sam da iz mene izlazi nešto što prije nisam ni pomišljao.
On mene i danas nuka da ja pišem. A meni vam se ne da. To od mene zahtijeva poseban mentalni napor, veže me malo uz stol, nikako mi to ne paše. Nakon pet, šest godina šta ne pišen, ne znam bi li uopće moga uć u onu shemu.
Ali vidi se da ste puno čitali...
- Pa jesam. Mogu reć da sam dosta čita.
I to Ruse, pari mi se.
- Jesam, jesam. Turgenjeva. "Proljetne vode", "Lovčevi zapisi"... on je bio uzor u Europi sa svim tim opisima prirode. A tu sam vam i ja najosjetljiviji. Ali ja smatram da čovik da bi pisa mora bit erudit, i malo dublji u, kako bi reka, mentalnoj nekoj snazi.
Imate vremena, tek vam je 72...
- E da. Znate šta... ako Bog donese neku situaciju da više ne mogu bit "u muvingu", ne znam čime ću se bavit. Možda budem i pisao. Za sada mi nije na kraj pameti. Kad sam doma, činim đire, priko grada, priko Marjana.
Od ovih mojih penzionera niko neće sa mnom. Oni stave ruke iza leđa i do prve šentade. A ne mogu ja tako...
A u dobrom ste ambijentu, za početak...
- Znate šta, ova moja Dubrava je mene i održala u kondiciji. Dođite za mnom... (vodi nas u polje).
- Ljubitovica je poznata po luku. Ali oni su, kako to meni tumače moji ovde, od nas to kopirali. Dolac je baza luka. Kako su spretniji, možda pametniji, nemam pojma, onda su oni to probubali kao nešto... Kao brend!
Tako da se govori o ljubitovačkom luku, a ne o dolačkom. Kompletno ovo područje ima tu crvenu zemlju na kojoj uspijeva. I mi i oni, i gore Bogdanovići, Sratok, to je baš to područje crljenice na kojoj luk uspijeva fenomenalno. Ja se trudim na svojoj zemlji napraviti sve ono što su po tradiciji naši imali.
Osim krumpira, kapule, luka, ja vam imam i slanutak, pa onaj jari grah, sikiricu, koji je svojevremeno bio proklamiran kao jako dobra stvar za cukar, za šećeraše. Veliko mi je zadovoljstvo poklonit štogod od toga prijateljima.
Došli smo u Ivinu Dubravu.
- Evo, vidite ove parcelice ovdje, to vam je sve bila škrapa na škrapi - objašnjava Ivo dok mu kiša tapka po crvenoj lumbreli.
- Kako nisam mogao ovdje dovesti bager, sam sam uhvatio to lomiti i slagati u puteljke i zidiće. Veliki trud. Puno znoja. Deset godina. Prošla bi ovde koja baba iz sela i kad bi me vidila kako se krivim s maljem, špicom i mašklinom, rekla bi: "Đava te odnija, ol će ko radit iza tebe!?"
Teško im je bilo svatit da ja to ne radim za nikoga, nego za svoj gušt. Stučem taj kamen, okrenem se i vidim kako se crveni zemlja iza mene.
Znači sve je bilo maca puta špica...
- Je, maca puta špica, ali ne samo to... Susid mi je, pokojni Vojko, posudio malj od 7-8 kila... govori "iman ti jedan, a ne more ni đava sunjin radit". Hahaha, samo ti meni njega daj.
Lijepo vam je ovdje, jasno mi je da ovdje bježite iz Splita svaki čas...
- Možete vi doć ovde kad god oćete. Kad god bi vam bilo po volji, po guštu, zovnite... Nekad bi ljudi dočekivali goste s pršutom, sirom...
Ali, kako ja ovde nisam doma, ja govorim ženi: "Ma, kako ćemo ovako, mi to nemamo, ne držimo..."
A žena mi govori: "Dosta ti je lipa rič i malo srca. Onda je dosta i kavica."
Grab, hrast, smrdej, drača... kad to lišće sad počne venut, kad dođe jesen, to dobije takav jedan kolorit, to toliko boja ima, od svjetložute do zagasito crvene...
Baš ono divota! Ja sam ovde dolazio kao dječak i zaljubio se u ovaj svoj kamen.
Borova ima ovde dole na dno Ljubeča...
Bilo je puno bajama nekad ovde. Sad to više ništa nema, a i smokve propadaju. Ovde vam je u stara vremena bilo i maslina, ali kad vrime poludi i donese minus 15, onda ode sve.
Ali ono što propadne, posadi se ponovo. Život ide dalje...
Imao sam toga miša u šufitu, i nikako ga uvatit. Ali vidim da raste, zapravo je došao lijepi komad pantagane, a ovde nikad nije bilo velikih miševa... Kako, od čega živi? Onda sam zaključio da mi jede luk i kapulu. Tako da su luk i kapula možda bolji od proteina koje uzimaju ovi bodibilderi.