Kad se gire obuku u fratre: u potrazi za skoro zaboravljenim jelom, na našem smo škoju pronašli pravu priču. Još kakvu!

Bilo je gnjilo, puno šiloka, fortunal juga. Reka bi Arsen, more od olova, nebo od borova. Mokro i sivo. Ka šta već kad zazimi biva po našin otocima. Iz te teške melankonije, čitav svemir daleke od falšeg litnjeg turističkog šarenila, koje neki zovu da je sjaj, blistala su tek mala zlaćana sunca limuna misečara. S grana po vrtlima i s gole zemlje...

Promiču puton priko korčulanskoga škoja mista i kuće. Ritki auti. Sela tu, po otočnome hrbatu, još sliče na požutile slike: lipa naša, čestita i sirotinjska, davno zaboravljena Dalmacija.