Mesar Joso je trideset godina vozio Mercedesa, ali zvao ga je ‘Marcedes‘. Evo što mu se dogodilo kad je ženio sina Tomu

Daljinac je jedna od lipših stvari šta je čovik moga izmislit. Sidiš, stisneš botun i nešto uključiš, isključiš, otvoriš, zatvoriš, upališ, ugasiš i šta ja znam šta još. Prvi daljinac kojega se ja sićam bila je moja sestra. Moj pokojni pape bi samo reka: „Inga, pribaci na drugi program”, i moja sestra bi odlepršala do televizora i prominila program. Puno je godina prošlo pa je danas daljinac posta neizostavni pomagač u životu. Evo, opet se sitim mladosti. Dođeš kasno doma, a vrata od portuna zaključana. Zafišćaš materi, a ona ti s ponistre baci ključ. Danas zazvoniš, mater stisne botun i elektronska brava otvori vrata od portuna.

U ovo današnje vrime čovik sidi na kauču, a na stoliću pet-šest daljinaca. Jedan za televizor, drugi za video, pa onda za radio, pa za klimu a tu je i telefon da se čovik ne bi diza trčat do telefona dok se gleda utakmica. A, fala bogu i famozni mobitel je neka vrsta daljinca. Osim toga, danas i dičje igračke se upravljaju s daljincem. Nadalje, garažu moš otvarat daljincem, a isto tako priko daljinca moš čut je li dite u drugoj kamari plače, dok ti gledaš televiziju i bunbiš biru. Svi ovi moderni auti, ako su mrvu bolji, otvaraju se i zatvaraju s daljincem. Moj susid otvara auto daljincem odma kad izađe iz portuna, a auto mu je na kraju parkinga. Tema ove štorije je upravo daljinac za auto i kako te daljinac, ako ga ne znaš koristit, može zeznit.

Joso je oduvik vozija Mercedesa. Ja mislim jedno trideset godina. Prominija ih je nekoliko i konačno zadnji šta ga je kupija otvara se daljincem. Bit mesar, a ne vozit Mercedesa, onda to automatski znači da, il ti posal ne ide kako bog zapovida, ili ne kužiš kakvu makinu mesari vozu. Inšoma, Joso i dan-danas svoj auto i posli trideset godina zove ‘Marcedes‘, a ne Mercedes. Meni to uopće nije jasno. Toga dana kad se zbila ova štorija, Joso je bija u velikoj trci. Naime, ženija je sina, a kako se sin ne ženi svaki dan, tribalo se dobro spremit za pir. Kum Nikola nabavija mu je najbolje pršute iz Drniša i Joso je toga dana trknija u Ražanac kod svog kuma uzest te pršute. Pošto je već doša do Ražanca sitija se da bi moga produžit do Paga i nabavit tri-četri sira. Tako je i napravija pa se vratija u Zadar.

Na povratku pođe do Kauflanda kupit cilo brdo pizdarija koje su potrebne za pir, a koje mu je žena napisala na komad karte. Konačno, kad je sve to obavija, s punom kariolom doša je do svoga, kako on kaže ‘Marcedesa‘ i sve stvari stavija na zadnji sic, jer mu je portapak bija pun pršuta i sira. I, taman, kad je tija poć doma, naleti mu prijatelj Mile. 

- Di si Joso? Nisan te vidija ima vlaška godina. Šta je? Šta ima novoga?

- Evo malo u kupovini - odgovori Joso - znaš, u subotu mi se sin ženi, pa sam znaš da triba milijun stvari nabavit. 

- Šta? Mali Tome se ženi?! Ma je li moguće? Zadnji put kad sam ga vidija bija je još dite. 

- E moj Mile, restu dica, restu. Dok se okreneš, a ono postaneš dida.

- Šta, ol je koju napunpa, paš postat dida.

- Nije, nego dite odjednom izreste i dok si reka keks, evo ga za ženidbu.

- Ajde baš mi je drago. Znaš, dobar ti je Tome... Nego neš... Ovaj... Neš proć lišo. Moga bi bar počastit pićem. Bija bi red, jel tako? 

- Za gospu Mile, to je najmanji problem. Ali, ja sam ti u nemiloj trci, pa ajmo gori u kafić, ali ne mogu duže od kvarat ure.

I tako su dva prijatelja pošla gore na kat u Kauflandu popit piće. Uz čakulu i nekoliko čaša, vrime je brzo prolazilo.

Nekako u to vrime, dok su dva prijatelja bunbila i čakulala, na parking tik do mesarovog Mercedesa parkira se stari ‘Stojadin‘, cili u stanju raspadanja. Iz njega izroni dobro poznati duo Gego i Krište, sitni lupeži i ‘biznismeni‘ priko kojih se dolazilo do rezervnih (čitaj: ukradenih) dijelova za ‘Stojadine‘ i ‘Juge‘. Vrlo jednostavna šema. Makneš jednom prodaš drugom, uzmeš trećem, četvrti ti naruči, petoga zajebeš, šesti te ganja, sedmi ti ostane dužan. Sve u svemu zanimljiv i dinamičan ‘posal‘. Iskusno oko starog lisca Gege odma je vidilo na zadnjem sicu Mercedesa puste najlonske vriće sa spizom, pićem i drugim pizdarijama. Iako to nije Gegin i Krištin ‘posal‘, isto su bacili očadu ka ono nije njih briga i činili fintu ka da nekoga čekaju. 

U tom momentu gori u kafiću Joso se igra svojim daljincem i bez veze dok je bunbija s prijateljem Milom pritiska botune od daljinca. Doli kod Mercedesa gledaju Gego i Krište kako svako malo zasvitlu žmigavci i čuju škljocanje brave. Obadva su činili fintu ka ono nisu oni odavde, misleći da ih neko zajebava. Joso gori stisne botun, Gego i Krište naslonjeni na svog ‘Stojadina‘ čekaju. 

Posli nekog vrimena Joso i Mile škalali su se do parkinga i rastali se svak na svoju stranu. 

- Mare, reci Tomi nek se škala doli. Eto me doma za pet minuta. Triba mi pomoć prinit pršute i sireve - javija se Joso s mobitelom ženi. 

I dok su Joso i sin mu Tome gledali u prazan portapak Mercedesa, Gego i Krište klimavim ‘Stojadinom‘ već su vozili prema Šibeniku. Samo su u Sukošanu stali uzet mrvu kruva, jer ne moš jist pršut i sir bez kruva. 

Eto, šta ti je daljinac. 

---------------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 

*Lovre Kovačević, poznati autor tekstova i glazbe za pjesme brojnih zadarskih i dalmatinskih izvođača, godinama piše priče inspirirane anegdotama iz života Zadra i Zadrana. Priče iz njegove zbirke "Male zadarske štorije" mnogi su pročitali u rukopisu, ali dosad nisu bile objavljene. Donosimo ih uz dozvolu autora, oprema teksta je redakcijska.