U jednom stađunu našeg života, što je današnjoj mladosti sigurno smišno, nije nam bila dostupna lipa roba. Lakše se do love dolazilo, ali nisi ima di kupit ono šta si tija. Svak se od nas snalazija kako je bidan moga i zna za doć do kakve dobre “krpice”, postola ili posebno za lito onih famoznih talijanskih majica. Skupjala se šuška i lipo su se znali svi ‘razbolit‘ s prvim proljetnim danima. Nastala bi prava trka za ‘pripremu‘ sezone.
Đir nediljom uvik je bija obilježen šminkerskim paradama. Kad si mlad, pizdija si za nekim stranim stvarima i mislija naivno da je sve šta je došlo priko granice nekako lipše, šesnije i kvalitetnije. Proć od nedilje Kalelargon u talijanskoj majici za mnoge je bija doživljaj, jer se živilo u lažnom uvjerenju da svak vidi na njemu tu tako željenu talijansku robu. Koja naiva. Na plesnjacima se paradiralo, a po robi su se sortirali pripadnici različitih socijalnih slojeva. To šta su mnogi bili u lipoj robi, a gladni, uopće nije bilo važno.
Ni dan danas se nije puno toga prominilo. Neki dan sam na benzinskoj vidija mulca u skupom BMW-u kako bidan uliva dvadeset kuna goriva. Nisan moga virovat. Crna zvir od auta koja vridi više nego sve penzije u Zadru za cili misec, a mulac stavja dvadeset kuna goriva. Jo da bidni auto može govorit. Lipu bi rič mulac od njega čuja. Odma san skužija da i danas mladost živi falšo ka i u naše vrime. Jebeš benzinu, važno je imat BMW-a. Mulac nosi crnu Armani majicu, postole Rossi, crne rebe Sisley. Možda na ruci ima Rolexa, pitaj gospu, a za gorivo dvadeset kuna. A ja naivac mislija da su šminkeri postojali samo u vrime naše mladosti.
Zvone je bija jedan od onih, koji je ka i svi mi patija za robon. Šminka je facu, a bija gladan kruva. Pošto smo svi manje više bili u istoj situaciji, niko nikome nije zavidija. Međutim, Zvone je ima neke defekte, jer ga je priroda po svim kriterijima koje je svit izmislija, poprilično zajebala. Ima je kus nosa, conkulastu glavu i ka svi visoki hoda je zgrbljen i parilo je da su mu ruke i noge za tilo vezane sa britvelama. Kad bi hoda, čovik bi mislija da će svaki sekund past. Poprilično klempave uši ka antene uokvirivale su rošavo lice. Sve skupa, bože sačuvaj. Ma, svi mi imamo koju falingu. Niko nije lipotan ili filmski glumac. Ali, ako te priroda spizdi na puno mista po tilu, onda je to prava katastrofa. Ja mislin da je zbog Zvone izmišljena ona lipa batuda ka ono ima lipe crte lica, samo su mu malo dežbijego razmištene. Zvone, inače teški pizdopatnik, sve je to, mora se priznat, konpenzira kroz šminkerski đir. Inače duša od čovika i bolji od kruva, a k tome i puno tepla srca, Zvone je zbog tih atributa bija rado viđen u društvu. Doduše nije to bilo neko naročito prijateljstvo, ali uvik je bija tu negdje s nama i oko nas.
Malo-malo vrimena prođe i Zvone bi ti se iznenada na Kalelargi pojavija u nekoj novoj krpici. Kako nije bija bogzna kako govorljiv, tako je teško dolazija u kontakt sa ženskama. Osim toga, uvik je bidan visoko puca. To je ono nepisano pravilo kad na primjer basetan čovik kamikazira kakvu visoku žensku. Brate ostavi je za košarkaše ili odbojkaše. Jedna od jačih mudrosti života je ta, da znaš odmiriti di ti je Bog odredija misto, kome pripadaš i ko tebi može pripast. Doduše, ruku na srce, je da ima izuzetaka, ali jedno je sigurno, da je neke regule Bog unaprid odredija.
Tako je naš Zvone, ali ono skroz naskroz popizdija za jednom zagrebačkom glumicom. Ona je znala redovito dolazit u Zadar. Ponekad bi dolazila s teatrom, a znala je provodit i litnji odmor. Lako šta je Zvone zbog nje zavolija teatar, nego je zna opizdit i u Zagreb da bi je vidija, a liti bi zna, kad bi ona nastupala na Litnjim igrama u Dubrovniku, trknit u grad sv. Vlaha da bi napunija dušu i naparija oči gledajući svoju veliku i neostvarenu ljubav. Kako smo svi mi to dobro znali, a reka san da je bija duša od čovika, nismo ga zbog toga zajebavali. Bilo je ljudi koji su se muvali u našem okruženju koje zbog dobrote duše naprosto ne moš zajebavat. Zvone je i pored milijuna ruža šta je sla lipoj glumici i isto tako milijuna ljubavnih napora, još više milijuna svjetlosnih godina bija udaljen od lipe Zagrepčanke.
Iako je Zvone ka poštenjačina u našim očima bija visoko rangiran, jer u to vrime, kad bolje promisliš, ritki su bili pošteni momci, ka muško parija je pomalo pubertetski opižđen čovik. A nije bija mulac. Ufačka je već lipe godine. Čak smo jednom bili razmišljali da mu koju onu lakšu piplicu namistimo, onda bi na kraju opet nekako odustali, jer nije pošteno dobrog čovika uvalit u nešto šta ga može dok si reka keks spizdit i izminit mu život kroz te naše jeftine arlekinade. Odustali smo onog momenta kad je neko reka da bi griota bilo da se Zvone, takva dobričina, ne daj bože zaljubi u tu namištenu fificu. To bi bija zajeb do iznemoglosti. Sama pomisao na to da bi ljubavne strelice uperene prema zagrebačkoj glumici Zvone okinija prema nekoj jeftinoj priprostoj ženskici, odbila nas je u izvođenju te ideje u praktičnu realizaciju. Mi platimo piplicu da ga mrvu spizdi, a on jon počne kupovat ruže. Ona bi krepala od smija, a on patija i na kraju bi mu još rekla da smo je platili za tu monadu.
Kako je Zvone bija redoviti, gotovo svakodnevni inventar našeg kafića, tako smo mi bili prvi koji su na njemu viđali svaku modnu i bilo koju drugu promjenu. Mora se priznat da je ima ukusa. Svu šušku je trošija na izgled. Očito je onako mršav malo jija. Ali to sa robon nije moglo bogzna koliko popravit opći dojam o njemu, isto smo mu znali ono u sitno zavidit, jer tu je on u odnosu na cilu ekipu bija u zavidnoj prednosti.
Tako se jednoga dana ka i obično Zvone pojavija u ”Kompasu” i to u vrime kad smo tili ić doma. Zaustavija nas je i galantno naručija turu pića. Odma smo pitali jel mu rođendan ili je u pitanju neka druga pizdarija. On se pomalo zagonetno smijucka. Bija je u krpicama ka da je ispa iz nekog svjetskog modnog žurnala i cili nekako sav u balunu. Neko ga je pita je li u pitanju glumica, a on je muča ka parkirani kamion. Ipak je onim zagonetnim smiješkom davao ono u sitno svima do znanja da tu nešto postoji, a on ka ono neće da se fali.
Renato je prvi od nas vidija da Zvone ima oko vrata novu kadenu. I to ne bilo kakvu. Debelu zlatnu kadenu. A koja je tek pločica privjesak bila na toj kadeni. Za popizdit. S takon kadenon moga si trabakul usidrit po lebičadi. “Oooo, vidi koja kadena! Ola la. A vidi vidi koji privjesak!? Ti se ne bi ni pofalija”, uleti Renato. “Ma nije to ništa”, skromno će Zvone, a Renato nastavi: “Čekaj da vidin“, i rukon izvuče privjesak. Gleda je Renato privjesak i počeja polako čitati izgravirani tekst: “Dragom Zvoni s ljubavlju I. Š.”
Svi smo ostali ka posrani. Koliko nam je sve to bilo nestvarno, intimno nam je bilo drago. Konačno, bilo je i takvih koji su toga momenta Zvoni zavidili na tom gotovo fantastičnom uspjehu. Stipe, onako blesavo, kako samo on zna, prekine trenutak tišine i naše začuđenosti, opalivši ka iz topa: ”A! Pala je. A ti mučiš, ka nije važno. Ljudi, ovo je veliki trenutak za čovječanstvo. Di je konobar? Onda Zvone, pala je. Šta je? Da čujemo...?”. “Ma... nije... ma... stvarno nije važno”, pomalo nesigurno, zbunjeno i skromno Zvone se izvlačija iz ove situacije. “Ma šta nije važno”, užge se Stipe”, to je velika pobjeda. Ti punti više valjaju nego svi bodovi ”Zadra” otkad se igra košarka”. “Ma svitu... eto... dogodilo se...”, skroz smotano je Zvone tražija pravu rič, a onda je nasta pravi uragan pljeska, fišćota i kroz glasove odobravanja smija, veselja, čestitki, tapšanja, neko je uletija sa bazon kako ovo triba malo žešće proslavit. E, jebi ga, neosvojiva tvrđava konačno je pod zapovjedništvon našega Zvone.
Svit koji je okolo sidija, ništa nije kužija a konobar je uskoro ka vitar letija s punon gvantijerom pića. I tako nekoliko puta. Velika pobjeda zaslužila je svu raskoš frendovske fešte. Uzalud su neki pokušavali od Zvone izvuć koji odgovor na ona pitanja koja samo blesavi mogu postaviti, ka ono kakva je, di je pala, pa onda je li stvarno onako vrila ka vulkan kako pišu novine i tako slične pizdarije. Zvone je muča, smijucka se i naručiva piće. Više nan Zvone nije izgleda onako ružno, bija je, ili se to nama činilo ka nešto drukčiji. Parija je ka lav. Zračija je nekin ponoson. Izgleda je nekako lipši nego obično.
I tada, odnekud se u ciloj toj gunguli pojavija Joso. Čim je doša odma je ne znajući šta se feštađalo, totalno munjeno skroz-naskroz porušija cilu svečanost opizdivši Zvoni: “Slušaj Zvone! Šjor Vilko graver ti je poručija da mu još nisi platija graviranje nekog privjeska”. Nastala je tišina i tog momenta Zvone je ka stari trabakul rastočen i ostavjen jednostavno potonija. Nama je sve bilo jasno. Joso ništa nije skužija.
------------------------------------------------------------------------------
*Lovre Kovačević, poznati autor tekstova i glazbe za pjesme brojnih zadarskih i dalmatinskih izvođača, godinama piše priče inspirirane anegdotama iz života Zadra i Zadrana. Priče iz njegove zbirke "Male zadarske štorije" mnogi su pročitali u rukopisu, ali dosad nisu bile objavljene. Donosimo ih uz dozvolu autora, oprema teksta je redakcijska.
Za sudjelovanje u komentarima je potrebna prijava, odnosno registracija ako još nemaš korisnički profil....