Kako su se ‘sudarili‘ vjenčani kumovi prije pravog sudara u Murvici. Istinu su znali samo hitna i policija...

Tonči je važija u odnosu na druge iz svoje generacije ka vrlo uspješan inžinjer. Kad se vratija sa faksa, jel ima sriću ili je potega veze, inšoma, ufačka je puno lipo radno misto i pitaj gospu kako, ali vrlo se brzo penja s položaja na popožaj. S obzirom da je faks tuka puste godine, niko od njegovih prijatelja nije puno virova u njegove sposobnosti. Ali, ka i obično, život je nešto sasvim drugo. Ima ljudi koji završu faks u rekordnom vrimenu, a kasnije budu na birou, javjaju se na natječaje i godinama budu na grbači ćaće i matere. Tonči je bija iznimka, ne zbog rekordnog  završetka faksa, nego zbog toga šta je brzo sta na svoje noge. Posli vojske, oženija se smišnom bodulicom Marijom i ona mu lipo rodi sina i ćer i kako to već ide, malo po malo život se složija.

U ono vrime brzo su dobili stan, kupili auto, a njeni i njegovi su redovito pomagali. Parilo je da sve ide kako bog zapovida. Gimnazijska ljubav vukla se cilo vrime faksa, iako su Mariju svi zadarski ženskolovci redovito “kamikazirali”. Marija ih je isto tako redovito i s puno ženske elegancije škartavala. Kako sam već reka, sve je bilo složeno u tom braku i gledajući izvanka skroz je lipo izgleda. Tonči nije bija čovik koji je zna zalomit. Koji put tu i tamo bi s ekipom opizdija koji poslovnjak i ništa više.  Jednom riči, posal, kuća, žena, dica i život je iša. 

Marija je radila u Socijalnom i imala lipo radno misto. Nakon Gimnazije nije išla na faks, jer joj se učinilo pametnije ufačkat kakav posal i lipo zarađivat svoje šolde. Kako je bila lipa ženska i ka takva omiljena meta, ipak je bila privržena Tonču i nikad ga nije privarila. Je da dugotrajno mladenačko ljubovanje, naročito  iz munjenih gimnazijskih dana u braku postane pomalo dosadno, jer se puno toga već potrošilo, ali sve u svemu jedan skroz dobar i običan brak. 

Za razliku od Marije i Tonča, Sonja i Tome, inače njihovi vinčani kumovi, imali su puno više predbračnih, a bogami i bračnih pizdarija. Tome je završija srednju Tehničku školu, više zahvaljujući svome stricu koji je bija u to vrime značajna politička faca, nego šta je učija školu. Ja mislim da više o struji zna moj susid iz Kruševa, koji je cili život kopa zemju i koji je prvi šteker od struje vidija u već lipo ufačkanim godinama. I opet po vezi, Tome se zaposli u “Elektri” i dobivši neko skroz lako misto, više je pizdija okolo, nego šta je zna bit na poslu. Volija je društvo, karte i vrlo često zna je zalomit s klapom do kasnih ura. 

Sonja je uletila u brak s Tomom onako iz inata, zato šta joj je bivšeg momka, inače Tomina prijatelja, pokupila najbolja prijateljica. Ona joj se revanširala i uvatila Tomu koji je s prijateljicom bija u điru i normalno da je tada i žensko i muško prijateljstvo puklo. Kako su i Sonja i Tome bili ka dva tornada, puno se lipih “vremenskih nepogoda” događalo u tom braku. Sonja je inače završila Ekonomsku školu, ali nikad nije radila. Skroz su dobro živili. Rodila je dvoje dice i puno toga je mogla priuštit, jer je Tome zna tuč dobre faturete, uvodeći struju u vikendice koje su po okolnim mistima nicale ka šparoge u proliće. Zbog raznih pizdarija u braku Sonja je nekoliko puta pospugala dicu i znala pobić kod ćaće i matere, ali kad bi se Tome malo smirija, a ona zaželila ipak mrvu toplije atmosfere od one u kući di je ćaća, inače oficir u JNA, drža strogu disciplinu ka da i u kući ima vojnike, a ne svoju familiju, vratila bi se Tomi. Uvik nakon svakog povratka, ljubav bi bila obnovljena i parilo je da su se tek upoznali i zaljubili.

Taj ritam vruće-ledeno minja se vrlo često. Za razliku od Tome, Sonja je bila vjerna, ako se zanemari to, da se na godišnjicu mature posli večere malo u sitno “šumprešavala” s jednim inače bezveznjakovićem iz doba škole, a koji je u međuvremenu dobija mrvu ligadine na račun love koju je mlatija. Ta dvosatna akrobacija cili je grij šta je Sonja učinila u braku. Je, da je taj tip dosađiva i mislija da će ona još koji put bit s njim, ali Sonja ga je škartala. Ta nevjera je uletila u onim trenucima kad je s Tomom imala “sliku bez tona”.

Te dvi familije, bez obzira na sve razlike, puno su se lipo slagale. Zajednički su se slavile godišnjice braka, rođendani dice, skupa se išlo na godišnji odmor ili na izlete. Gotovo ka neko sveto nepisano pravilo bilo je to, da se o bračnim lipotama i pizdarijama nikad nije pričalo. Čak i onda kad bi Sonja nakon bračne nevere odlepršala strogom ćaći. Zbog tog poslovičnog neuplitanja u bračne crno-bile situacije, prijateljstvo je imalo pun sadržaj i veliko povjerenje. Kako su obe familije bile dobro fudrane sa šoldima, s jedne strane zahvaljujući Tonču, njegovom položaju i dobro naplaćenim projektima, tako je i Tome mlatija šušku na račun spomenutih fatureta, pa su mogli puno toga lipoga u to vrime priuštit. Bar dva-tri puta misečno pošli bi kod “Nike” satrat dobru ribu ili škampe. Koji put bi zajedno išli u teatar, iako je to za Tomu bija popriličan tramak. Čak su jedan put išli i na skijanje, iako je to više bilo gledanje sniga, nego šta su u njemu guštali.

Ova štorija je počela onoga trenutka kad je Tonči zamolija Tomu da mu učini uslugu i s Marijom pođe u Trst kupit neke sitnice. Pošto je Tome moga uvik iz “Elektre” isparit, dogovor je na brzinu pa. Toga jutra Tome je sija svoju kumu i opizdili su put Trsta. Tršćanski šoping uvik je nekako zajeban. Vrime ti proleti dok si reka “keks” i kako munjeni Talijani zatvore butige za obid, a tebi ka po pravilu ostanu još neke pizdarije za kupit i onda šta? Pojideš picu, điraješ okolo i bez veze čekaš popodnevno otvaranje. 

Tome i Marija sve su obavili i partili su nazad prema Zadru. Marija se, čim su prošli carinu sitila da bi lipše bilo poć priko Poreča, jer je tila potrošit uru vrimena za vidit tetu u Puli. Vrime sa zapada se nakostrišilo i prolomija se nemili pljusak. Stari “tristač” probija se kroz kišu i tamo blizu Vrsara kod sela Flengi utrnija se i ni makac. Uzalud je Tome pokušava opet upalit auto. Ništa. Kiša pizdi, a bez lumbrele i daleko od kuća već vanka mista. Tome je beštima i govorija šta se taj škerac nije dogodija u Trstu, jer bi tamo to moga popravit, a u ovoj vukojebini moš samo plakat.

Kiša je nemilo padala i u takvoj situaciji čoviku padne na pamet mali milijun ideja, ali mu se ni jedna ne čini puno pametna. Sidili su tako u autu, Tome totalno izgubljen, a Marija je samo spominjala kako se to ne bi dogodilo da su odma krenuli prema Zadru. Ona je bila uvjerena da u onom drugom pravcu nema kiše. Kako je ona ovaj pravac odabrala zbog bezvezne posjete teti u Puli, to je sebe krivila za cili škerac. Nakon nekog vrimena kraj njih je sta neki čovik s bicikletom i izvrnutom lumbrelom. Pokuca je na ponistru od auta i pita šta se dogodilo. Bija je mrvu “nalizan” od alkohola i Tome je samo promrmlja kako mu je samo on triba u toj bezveznoj situaciji. 

“Krepa nam je auto. Možete li šjor kako pomoći. Ima li koji mehaničar blizu?”, pita je Tome nepoznatog čovika. ”Ajte s bogom. Koja će vam mona po ovakvom vremenu pomoći”, odgovori mu nacvrckani biciklista. ”A ima li di blizu telefon”, upita Tome. “Znate šta. Ima. Ja živim ovdje u selu. Ajte sa mnom, pa ćemo nešto učiniti”, skroz trezveno predloži “nalizani”. 

Tome i Marija s nepoznatim čovikom, mokri ka pivci dođu do njegove kuće. Primi ih njegova žena i vrlo uslužno im pomogne oko mokre robe. Inšoma, čovik uzme telefon i nakon razgovora kaže Tomi da bi njegov rođak pomoga oko auta, ali nek se kiša malo smiri. On će otšlepat jadnog “tristača” i vidit šta se dogodilo s motorom. Vrime je prolazilo, a kiša je i dalje pizdila. Tome upita domaćina: ”Kažite mi je li radi koji hotel u Vrsaru?”. Čovik mu odgovori da sad zimi ni jedan ne radi. Jedino, ako misle prinoćit mogu jedino dikod privatno. A ako hoće s obzirom na vrime da mogu kod njega, jer ima jednu kamaru s kaučem od njihovog sina. Sin je iša nešto u Ljubljanu, pa ako ih je volja mogu prispavat na njegovu kauču. Marija se usprotivila, jer ona bi rađe, ako već moraju zbog tog posranog auta prispavat, dikod u kakav hotel. Pomislila je di će s kumom prispavat na običnom kauču u nekom bezveznom selu Flengi kod malo pripitog gazde.

Kako je kiša nemilo padala, a nije se moglo naći rješenje sa hotelom, konačno su se ipak dogovorili. Šta je, tu je. Prispavat će i ako bog da da se auto popravi, sutra ujutro put pod noge i pravac Zadar. Nakon lipe večere ugodni muž i žena, priprosti seljaci, bez obzira šta je domaćin bija mrvu nacvrckan, častili su ih malvazijom, a u neko doba prilično kasno, domaćinov rođak doša je s prijateljem po “tristača”. Sutra ujutro će vratit auto, neka lipo odspavaju i ka sve će bit u redu. 

Kad su pošli na spavanje, Marija je umrla od smija: “Ajme majko. Da neko zna šta nam se dogodilo i da smo ostali u ovoj vukojebini... i osim toga... zajedno spavali na kauču...”, opravdano zabrinuta reče Marija, “niko nas ne bi opra”. “Ma ja ću lipo na pod s jednom dekom, a ti na kauč i nema problema, zaključi Tome. Ali, kako je bila samo jedna deka, tako su tu noć Marija i Tome zajedno spavali u maloj kamari smišne istarske kuće u selu Flengi. 

Vanka je lampalo, kiša nemilosrdno padala, a kako nije pristojno pričat o onome šta se događalo na tom kauču, samo ka zaključak, da se te noći nije znalo, di je veća nevera, vanka po Istri ili na kauču gazdinog sina. Gromovi, munje, praskovi, poplave, sud svita. Nenadano. Ka u nekom filmu, a ne u životu Marije i Tome. Jednostavno se dogodilo. Možda je bilo suđeno, iako prije toga nikad ni s jedne ni s druge strane nije bilo ni najmanjeg sinjala za takvo nešto.

Put prema Zadru proteka je u običnoj parlatini, smiju, zajebanciji itd. U onim pauzama između razgovora i smija na račun situacije i svega šta se dogodilo, u zraku je kroz tu tišinu lebdija nekakav neugodni osjećaj krivnje, traženje opravdanja za postupke i događanja, te lagani straj od budućeg vrimena. I Marija i Tome pravili su scenarije. Dok je Marija čvrsto odlučila da tu epizodu triba zaboravit i više je nikad ne ponovit, Tome je manirom kurbara pravija planove kako će lipo svoju kumu tu i tamo mrvicu štemat, jer se tribala dogodit ova situacija pa da skuži kako je

Marija vulkan koji triba češće i stručno gasit. Izgleda da je njegov kum “izdušija”, kad je ona cilu noć vijugala tilon ka zmija i uzimala mu forcu. Parilo mu se da se Marija nije godinama ”ubola”, koji je tempo diktirala.

Popravljeni “tristač” guta je kilometre. U Crikvenici su bacili nešto u kljun i onda dalje prema Zadru. Šta su se više približavali Zadru, Marija je sve više postajala nervožasta. Osjećaj krivnje tira ju je da fuma španjulet jedan za drugim i činilo joj se da će njen Tonči istog momenta u njenim očima vidit kako je ona, njegova draga ženica, te noći širila noge i njima obgrlila tilo njegovog i njenog kuma. 

I onda se dogodilo nešto strašno. Prije samog dolaska u Zadar kod Murvice, prema njima je iša neki Opel, ali nekako krivudavo, skroz munjeno. Tome je opizdija autom skroz desno, mrvu smanjija brzinu i razrogačenih očiju, gotovo ukočen gleda kako na njega ide taj bili Opel. Samo je nešto viknija Mariji, naglo zakočija i tog momenta Opel i “tristač” postali su hrpa zgužvanog lima, razbijenog stakla, dima i razbacanih stvari i drugih pizdarija iz auta.

Marija je došla svijesti. Gledala je žućkasti sobni luster i kad je vidila nasmješeno lice likara i sestre, sve joj je bilo jasno. Tila se dignit, ali joj je likar reka da mora ležat, da nije puno stradala i kako će sve bit u redu. Nije se ni sitila pitat šta je s kumom Tomom. Tome je već bija u dvorani za operacije. Kako je ono skrenija skroz desno, tako je bili Opel opizdija njegovu stranu auta. Cili stučen, izlomljen i bez svijesti, likari su se borili za njegov život. I dok su Mariju na kolicima vodili na operaciju, u prolazu hodnikom, njoj se učinilo da je na drugim kolicima vidila lice svoga muža Tonča. Nije mogla virovat.

A Tonči je toga dana uzeja službeni Opel i di se baš dogodilo da ima sudar s autom svoga kuma Tome koji je vozija njegovu ženu. Samo oni iz hitne i milicioneri su vidili šta je bilo u unutrašnjosti Opela. Suputnica inžinjera Tonča je bila Sonja, žena od Tome. Uzrok sudara bija je otvorena “butiga” od gaća inženjera Tonča i igra gospođe Sonje njegovim “krasnodarom”, kojega je još uvik držala onako bez svijesti i sva izlomljena. Sudar su svi preživili. 

-------------------------------------------------------------------------------------------------- 

*Lovre Kovačević, poznati autor tekstova i glazbe za pjesme brojnih zadarskih i dalmatinskih izvođača, godinama piše priče inspirirane anegdotama iz života Zadra i Zadrana. Priče iz njegove zbirke "Male zadarske štorije" mnogi su pročitali u rukopisu, ali dosad nisu bile objavljene. Donosimo ih uz dozvolu autora, oprema teksta je redakcijska.