Ljudi moji, lipo li je kad ti kapnu koji dobri šoldi. Još kad se ne nadaš ili u najmanju ruku kad se nisi za njih znojija. Dan ti se prolipša, srce buba ka da će iskočit, milijun lipih ideja proletu ti kroz glavu i sve u svemu čini ti se da si se priporodija. Sirotinji je i kuna velika, a kamoli kad te opizdi nekoliko tisuća kuna.
Stipe je uvik sanja da ga srića koji put ubode pa da osjeti kako je to kad ufačkaš koju lipu šušku ka šta je to osjetija njegov kum Tome kad je dobija šesticu na lotu. Konačno, san mu se toga dana ostvarija. Bez puno mudrosti i filozofiranja odigra je na kladionici parove engleskog prvenstva u balunu i lipo uplatija dvadeset kuna. Nije on gleda koeficijente, ko s kim igra, ko je bolji, ko je autsajder. Nije zna njanke izgovorit imena tih klubova. I kako sve to za sriću uopće nije važno, uboja je naš Stipe nešto oko 10.000 kuna i to žive šuške odma na ruke.
”Kate! Kate, čuješ li me?” - vika je na telefon ženi - ”nemoj spremat obid. Muž te časti. Ništa me nemoj pitat. Reć ću ti sve kad dođen doma”. “Ali Stipe...”, pokušala je Kate reć dvi riči, a on je prikine:
“Reka san ti da te muž časti. Samo kupi koju litru onoga moga vina i ne pitaj više ništa”. “Ma šta je bilo?”. “Ništa. Kad si već kurioža, dobija san oko 10.000 kuna na kladionici”.
Tako je otprilike izgledalo kratko javjanje ženi i naš je Stipe uša u kafić i taman potega jedan pelinkovac, kad je naletija njegov kum Tome.
“Di si Stipe? Šta je? Koju se gospu ne javjaš. Baš me je Marica jutros pitala šta je s vama?”
“Ajde baci piće. Šta je reć da ne radiš.”
“Nisan poludija. Tri miseca nisan vidija plaću, pa mogu uzet koji dan, ka da će firma propast bez mene. I tako smo u govnima do grla. Šta je, di si? Kako je Kate?”
“Dobro, fala bogu. Guramo nekako”.
“Ma nešto si mi dobre volje. Šta se dogodilo?”, upita Tome, a Stipe kroz osmijeh odgovori:
“Slušaj! Kad ti kažen da san dobija na kladionici, neš mi virovat”.
“Ma nemoj zajebavat!”
“Dice mi. Ufačka san skoro 10.000 na englesku ligu. Ajde, šta ćeš popit?”
“Da šta ću popit. Zajebi piće. Neš ti tako lišo proć. Marenda. Marenda mora past. Vidi ti njega da šta ću popit. Oću. Popit ću, ali posli marende”.
“Ajmo ća. Jebe nan se. Ka da nas posal čeka”, odgovori Stipe i uskoro su partili prema staroj štaciji na magistrali.
U “Sabunjara” su zaglavili dobrih uru ipo. Cipala se janjetina, pucala pod zubima mlada kapulica, a vino se ulivalo u grlo ka u bačvu. Fala bogu kad se lipo fraja, to isto vino iz štumka udre u glavu i Stipe je skroz zaboravija da je ženi obeća obid. Prilično nalizani sili su u starog Stojadina i put doma. Kako se s viškon alkohola gubi kompas o brzini, a prometni znaci se ne gledaju na Bulevaru ih dočeka “lizalica” prometne policije.
”Dobar dan. Molim vas vašu prometnu i vozačku dozvolu”, uljudno se obrati policajac.
“Evo prometna, a vozačku neman kod sebe. Prominija san jaketu pa mi je ostala doma”, pravda se Stipe.
Policajac uzme prometnu i nakon nekoliko sekundi obrati se Stipi: “Gospodine, vi ste napravili prometni prekršaj vozeći brzinom 82 km/h, a ovdje je brzina ograničena na 60 km/h. Izvolite, možete pogledati na radaru“.
“Nemoguće”, pravdao se Stipe, “pa ova kariola od auta ne može toliko ić. Ne virujen ja ton vašem radaru. Pustite vi mene doma”.
“Gospodine, vaša registracija je istekla. Molim vas vašu osobnu”.
Stipe nešto promrmlja i pruži policajcu osobnu iskaznicu. Policajac izvadi iz džepa blok i upiše nešto, a Stipe će njemu: “Znam ja vas. Namistite brzinu na radaru i dižete šolde sirotinji. Šta one bogatune ne kažnjavate. Ne smite, a!”
“Gospodine...”, opet će policajac, a videći da se nešto događa, priđe mu kolega, a Stipe uleti onako ljutit: “Mene ste našli. Ministar van je naredija da punite proračun ako mislite dobit plaću, pa sad uzimate šolde od sirotinje. Kojih 82 km/h? A di si ti uostalon bija kad san se ja borija za Hrvatsku. Je li ti znaš da san ja sva bojišta proša. Ti si bija dite, dok san ja krvarija”, žestija se Stipe, a Tome onako polupijan tupo je gledao zakračunatih usta.
“Gospodine molim vas da izađete iz vozila. Da li ste konzumirali alkohol?”, upita policajac.
Stipe se za trenutak trgne i ka da se tek tada sitija zakona o 0,0 % alkohola, nevoljko izađe iz auta promrmljavši: “Ma samo jedan gemišt. Pa neću valjda puvat zbog jednog gemišta”.
“Nažalost gospodine moramo uraditi alko test...”.
“Majke mi, samo san jedan gemišt popija i to prije tri ure”, nesigurno i neuvjerljivo se opravdavao Stipe.
“Gospodine ja vam vjerujem, ali ipak moramo uraditi alko test”, strpljivo će policajac.
“Koja je ovo država? Za koga san se ja borija? Sin mi možeš bit i ne viruješ mi. Ajde lipo daj ti meni dokumente, pa da ja iden doma”.
Drugi policajac se gotovo nasmijao, jer je Stipe bija toliko pijan i neuvjerljiv, da bi imalo dite vidilo da je nalizan i to ono skroz do daske. Nakon alko testa koji je pokazivao 2,l % alkohola, Stipe je sidija u autu dok su policajci pisali opširno izvješće, koje ga je doslovce satralo. Inšoma, taj je dan Stipe zapamtija za cili život. Lista prekršaja je bila poprilično duga:
- Istekla je registracija tehnički pregled vozila
- Vozačku dozvolu nije imao kod sebe
- Vozio je brže od dozvoljenog kroz naseljeno mjesto
- Imao je 2,l % alkohola u krvi na alko testu
- Nije imao upaljena svijetla
- Nije bio vezan sigurnosnim pojasom
- Razgovarao je u vožnji mobitelom
- Nije imao markicu na vjetrobranskom staklu
- Arogantno se ponašao
“Gospodine, vi u ovom stanju niste sposobni za sigurnu vožnju. Ostavite ključeve od auta pa kad se otrijeznite, možete preuzeti auto na parkingu prometne policije. Osim svih prekršaja koje ste napravili, nažalost morat ćete platiti i odvoz automobila paukom. S obzirom da je lista prekršaja preduga sudac za prekršaje je nadležan za izricanje kazne”.
Uzalud je Stipe molija da ga poštede, sve je na kraju ipak završilo u skladu sa zakonom.
U ciloj štoriji ipak se nešto dobro dogodilo. Po dolasku pauka policajci su dozvolili da auto umjesto na parking prometne policije, prebace na Belafužu do stana totalno spižđenog našeg Stipe. I dok je Stipe sidija u autu kojega je pauk vozija, Tome je duboko zahrka na suvozačevu sjedištu. Kad je Kate otvorila vrata i ugledala svoga muža i jedva stojećeg kuma Tomu, prikrižila se i pozvala gospu u pomoć, ali i Tominu Maricu.
Tek nakon nekoliko dana Kate je mužu rekla da je onoga dana kad joj je javija da je dobija na kladionici kupila s karticon makinu za pranje suđa i da je baš danas triba preuzet u butigi, jer je nisu imali u skladištu. Stipi je došlo slabo, a kako se tek osjeća kad ga je pozva sudac za prekršaje. Sva lako ufačkana šuška partila je ka da je nikad nije ni dobija, a još je tribalo platit makinu za suđe.
Stipe se tada zakleja da nikad više neće ni povirit u kladionicu a kamoli zaigrat. Stari Stojadin i dan danas stoji na parkingu isprid kuće na Belafuži. Stipe mu nije produžija registraciju. Tko zna, možda će jednoga dana morati platit i odvoz auta, ako nalete komunalni redari i proglase ga krntijom koja šteti okolišu.
----------------------------------------------------------------------------------
*Lovre Kovačević, poznati autor tekstova i glazbe za pjesme brojnih zadarskih i dalmatinskih izvođača, godinama piše priče inspirirane anegdotama iz života Zadra i Zadrana. Priče iz njegove zbirke "Male zadarske štorije" mnogi su pročitali u rukopisu, ali dosad nisu bile objavljene. Donosimo ih uz dozvolu autora, oprema teksta je redakcijska.
Za sudjelovanje u komentarima je potrebna prijava, odnosno registracija ako još nemaš korisnički profil....