Kako je oženjeni Bepo završio sa šarmantnom Veronikom i onda je napravio "grešku"

Čovik je smišno biće. Koji put, čisto bez veze, sam sebi zna namistit neku ozbiljnu trapulu i tek kad se u tu trapulu ufačka, skuži da mu je mogla skroz-naskroz spizdit život. Neko se škapula slučajno, neko uz pomoć mozga, a nekoga bog čuva i lipo sritno prođe. Oni koji nije ima sriće, taj je najeba a sam je kriv stoposto. Ajde, ako si običan čovik, jebe se Zadranima za tebe, ali ako si faca, onda će ti još toga nadodat ka žuntu, a zločesta ljudska mašta ima neograničene mogućnosti. U ovoj štoriji se govori o poznatoj faci koja se sama uvalila u govna zaslipljena brzopoteznom avanturom ali se izvukla, a mogla je ta faca ozbiljno najebat.

Kad si poznata faca, onda masu stvari moš na račun toga sredit i za razliku od običnog svita puno se lakše moš nosit s glupim stvarima ka šta je dizanje kredita, sredit štagod u “Elektri”, Socijalnom ili Vodovodu. Isto tako su poznate zadarske face, za razliku od drugih i do ženskih srca lakše dolazili. Uvik su se ženske lipile za nekoga ko je ima neki status. Fala bogu tako je uvik bilo. Kad si faca, to čovik ne može virovat kako te gledaju, namištaju ti se, spremu ti baketinu i onda ti ili oćeš ili nećeš.

Veroniku san dobro zna, jer je studirala u Zadru sa sestrom moga prijatelja. Smišna šesna plavuša, onako kus ženske. Ako su istinite one priče o bjondin ženskama onda su kreatori tih priča  u slučaju Veronike skroz falili. Osim šta je bila lipa, bila je pametna, obrazovana, puna životne force i uvik je znala šta oće. U jedoj besidi  bila je “tromotorac”. Za one koji ne znaju šta to znači: 1. Pametna glava, 2. Lipo tilo 3. Šarm za popizdit.

Kako je studij u Zadru shvaćala ka dio života di se više zajebavaš nego šta daješ ispite, tako je Veronika imala poprilično “lepršav” odnos prema životu. Nijedna žešća žurka ili fešta nije mogla proć a da Veronika ne uleti ka prava meštrovica i napravi štimung za pamćenje. Kako nije spadala u klasične nogoširiteljice, tako je vrlo izbirljivo birala s kim će, kad će i koliko dugo će. Moga je čovik bit lip ka Apolon, imati nemilu šušku, bit ime, važit za profesionalnog ženskara ili bilo šta drugo, ništa mu nije vridilo. Veronika je ka veliki meštar znala čovika opizdit ka lišinu u briškuli. Mnogi koji su je “kamikazirali”, spižđeno bi se čudili i vrtili u glavi film pitajući se di su falili. Uvik je imala svoj đir i zato je ostala visoko na top-listama koje smo u nekim vrimenima znali pravit.

Bija san s njom na kavi, kad mi je rekla da je zanima Bepo. Kad ona za nekoga kaže da je zanima, ne triba bit puno pametan pa ne skužit šta to znači. Njoj triba samo mala pomoć, a ostalo će ona učinit. Morat će jon uletit među noge, a da to nije ni sanja. Bepo je inače bija tip koji je uz lipu karijeru bija i privlačan muškarac, ali ne baš puno “aktivan” kad su ženske bile u pitanju. Kako san s Bepon bija frend, opizdija san klasičnu situaciju. Ka slučajno smo se sreli, ka ja moran poć kod likara i kad ostanu sami sve ostalo će učinit Veronika. Nakon izvođenja te akcije pod imenom “slučajni susret”, jedno vrime nisan vidija ni Bepa ni Veroniku. On je bija poša u Italiju, a Veronika je lito provela pitaj gospu di. 

I tako jedno popodne, dok san na televiziji gleda “Hajduka”, nazvala me Veronika i samo mi je značajno rekla: “Pa je Bepo!”. Ja san je onda upita ka je li pa usrid seksa ili je pa na njen spisak žrtava. Ritko je Veronika bila s nekim tipom dva puta. Imala je gušt s nekim se prasnit, pa bi mu lipo rekla neka je ne zove i ka ono više se ne znamo. Nikome taj njen gard nije bija jasan. Jednostavno bila je takva i basta. Upita san je da mi to malo bliže objasni. Rekla je da dođen kod nje na kavu. Ja san joj reka da gledan “Hajduka” i da ću doć kasnije.

Kad san doša kod nje odma mi je s vrata rekla da je Bepa skroz smantala i da ka muško nije ništa naročito i dala mi znak da dođem u njenu sobu. Na moje veliko iznenađenje, vidija san da je Bepo napravija jednu katastrofalnu falingu. Naime, kad oženjen čovik ide u štetu, a to je sveto pravilo, onda mu je strogo zabranjeno ostavit bilo koji trag koji ga može spizdit da ga košta braka, karijere i slično. Bepo je lipo opizdija svoj autogram na sobnom ogledalu s njenom šminkom za usne. Druga ženska ga je s tim ogledalom mogla zajebavat, ka ono ucjena ili ću ti ženi odnit ogledalo pa ti onda svojoj ženici objasni neke stvari. Srića za Bepa da je Veronika taj potpis shvaćala skroz drukčije. Kad san poša doma stalno san pensa kako je Bepo moga napravit takvu pizdariju.

Vrime je prolazilo i ja san sve to zaboravija. Jedne večeri u “Kompas” je iznenada doša Bepo i kako me dugo nije vidija odma se nasmija i pita šta ću popit. Iskreno govoreći bija san iznenađen, jer se ritki mogu pofalit da im je Bepo platija piće. Opizdija san najskuplji viski iako ga ritko pijen jer san se sitija Veronike i zna san da mi oće nešto reć u vezi s njom. 

“Znaš. Ona ženska...” 

“Veronika. Je li na nju misliš?”. 

“E, ona!” 

“Šta se praviš koju gospu ka ne moš se sitit imena”, sasika san ga. 

“Zamisli. Bija san s njon jedan put i rekla mi je da se više nećemo vidit”. 

“Lipo bogami mora da si se pokaza”, malo san ga podjebava. 

“I ti pričaš pizdarije. Neš ti ženske. Ma, čudno je to kako samo jedan put. Zamisli, kad me vanka vidi, čini fintu da se ne znamo”.

“A šta bi ti tija, da idete šotobraco Kalelargon”, odgovorio san mu. 

“Ma ne to. Nego, nije mi jasno, ako san s njon bija jedanput i sve je bilo ka da si veza “Larinu pismu” i lebićadu, a sad više mišta”, pomalo razočarano mi se Bepo ispovidi. 

“A šta si ti mislija. Prvo i prvo, ženska zna da si poznat i da ti se prati svaki korak ka javnoj osobi, a drugo ti ka da si zaboravija da si oženjen, pa ona mora o tome mislit. Šta si ti mislija, kad ti se digne, brže bolje trk do Veronike, a ona nema drugog posla nego čekat da se tebi digne. A kad smo već kod toga, koji si ti tukac pa si ostavija autogram na ogledalu. Je li ti znaš da te je zbog tog potpisa mogla zajebavat, samo da je tila”. 

“Ma to je bila zajebancija”, pravda se Bepo. 

“Zajebancija. Za tebe je to zajebancija. A šta da ona onako iz zajebancije slika tvoj autogram i pošalje ti ženi na dar”. 

Bepo je problidija, očito je skužija ozbiljnost mojih riči i kako je osta bez teksta ja san mu ka u kartama opizdija aša na njegovu tricu. 

“Koji si ti tip. Nije ti dosta šta praviš takve dičje pizdarije s potpison, nego si još spa na to da štemaš ženske s kojima san ja prije tebe bija. Očito nisi zbog njenih cica i guzice vidija da san se ja prije tebe potpisa na ogledalu. A znaš li koja je razlika između moga i tvoga potpisa. Ti si oženjen, a ja slobodan ka grdelin. Još jedna stvar. Ti se sigurno pitaš odakle ja znan za tvoj potpis. Pa prije neki dan san bija kod nje.” 

Bepo je osta ka mona. Nije moga njanke rič odgovorit. Toliko je bija spižđen da nije zna pravu istinu, a ta je, da se ja nikada nisan potpisa na ogledalo. 

Nikada više nismo spominjali Veroniku, ali san dobro zna da ga je stalno mučilo ono s mojin potpison, kako ga on nije vidija i još mu je daleko teže padalo to šta je povirova da san prije njega bija s Veronikom. 

Veronika je nakon studija otišla u Austriju di se i udala. Jednom mi je poslala kartolinu i rekla da će mi se javit kad dođe u Zadar. Tko zna, možda me je tražila, ali ja san već trideset godina na drugoj adresi. Ove se štorije ne bi ni sitija da mi jednom Bepo nije prizna da je dugo vrimena uvik kad bi se pogleda u ogledalo, a fala bogu to je svaki dan, vidija svoj potpis.

---------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

*Lovre Kovačević, poznati autor tekstova i glazbe za pjesme brojnih zadarskih i dalmatinskih izvođača, godinama piše priče inspirirane anegdotama iz života Zadra i Zadrana. Priče iz njegove zbirke "Male zadarske štorije" mnogi su pročitali u rukopisu, ali dosad nisu bile objavljene. Donosimo ih uz dozvolu autora, oprema teksta je redakcijska.