Fascinantna životna priča čuvenog splitskog urara. Ne miruje ni u penziji: ‘Dan mi je kratak, pišem, slikam...‘

- Jel‘ znaš slučajno koja je ura?

- Evo, sedan manje kvarat. Za minut.

- Jesi siguran, jel‘ ti ide točno sat? Moran uvatit drugi bus, iman rendes...

- Je, je, ne brini.

Ovako se vodija razgovor u naše vrime dok još nije bilo mobitela, a nisi, recimo, nosija sat na ruci, ili bi čeka da arivaš na dno Marmontove i ugledaš veliki sat na svetome Frani.

E, ne, ne. Bogatstvo našeg jezika jest lijepo i veliko, ali treba reći da je na zvoniku, ka na sveton Frani ono ura, a onaj na ruci bi tribalo zvat sat.

- Dakle, ono na tornjevima, zidovima, kaminima... trebali bi nazivati urama, a na ruci ili u džepu satovima. Tako bi to trebalo razlikovati - upućuje nas na početku razgovora Mihovil Mrkušić, rođeni Podgoranin kojemu je urarstvo životni poziv. A, i čitava familija su urari. Urar...