Nema puno lipših stvari za otočane od ovoga. Do Tokija bi mogli tako. A šta nam je tek sve jedna nona ispričala...

Malo je trenutaka u godini jednog otočanina lipših od prve vožnje trajekton nakon šta turisti odu ča… Pogotovo na neki glupi dan. Pogotovo posljednji trajekt. Do Tokija bi se vozili tako…

Na trajektu nema Kineza koji slikavaju Ledo škrinje. Imaš di sist. Nema Japanaca koji se suzdržavaju od čišćenja zahoda. Nema gužve…

Iako smo došli u 5 i kvarat, nije bilo mista za sist "po zimsku" šta bi značilo da sidite sami u separeu i mirni ste. Svi koji su uspili su sili kako se sidi kad nema turista. Svi su kantuni bili zauzeti. Gledali smo di sist i odabrali pitat jednu mladoliku nonu jel‘ misto kraj nje slobodno.

Dalmatinski pozdrav

Raširila je ruke i oči ko da govori da ona to nikako ne može znat. Nasmijali smo se. Nasmijala se nazad. "Zdravi bili." "Veseli", odvratila je. "Veseli", završili smo dalmatinski pozdrav.

Nona je izvadila mobitel i počela pričat s nekin u Splitu. Nasmijana, vedra. Ko da je sve u tilu i oko tila sluša.

Dok smo mi ovo napisali, neki mali je napravija jedno 20 krugova s kolicima oko trajekta. Jedan tata i mala curica od godinu ipo su se igrali oko stupa. Momak nasuprot se nije maka. Biće gleda neku seriju na mobitelu… Žena nasuprot, čak pari strankinja, umorila se sidit. Logično, legla je i nastavila badat na mobitel. Livo su nan sila dva Indijca, Pakistanca ili neki drugi strani radnici iz jugoistočne Azije. I oni na mobitelu. Takvo je doba. Ovisnost o mobitelima je došla do svih krajeva svita.

Skinili smo jaketu i sili nazad za laptop. Tili smo pitat nonu...

Ali ona je odigrala klasični nona potez. Zaspala sideći. Ko šterika. Mobitel u ruci. Ko dite bi sigurno zaspala s knjigon, sad zaspe s mobitelon. Možda su joj ko maloj govorili da previše čita. Možda ona sad unucima govori da previše gledaju u mobitel. Takvo je doba… A možda su doba uvik ista samo se pijuni minjaju.

A kako je sad probudit? Srića, nije bilo potribe. Nonu je prenila neka reklama na mobitelu na nekome jeziku koji može bit sve od slovenskog do ruskog.

Tili smo je slikat. Nije tila. Rekla je da sliči na ništa. A prava je dobra nona iz nekog crtića ili knjige. Nije dala ni ime. "Ali me moreš nešto pitat ako oćeš?", dala nan je do znanja da možemo nastavit razgovor.

Ko i svaki put kad se upustimo u razgovor sa sretnon starijon osobon, shvatili smo da sve društvene mreže ni umjetne inteligencije ne mogu otić po topli pravome društvu; stvarnoj inteligenciji i iskustvu.

Prvo nan je rekla da je taman slušala kako je žuto svitlo bolje za oči i da joj zato, sad kad je ostarila, smetaju bila i plava svitla auta. Zbog toga ne vozi više vanka Hvara, ali na Hvaru još vozi iako su joj 84 godine. U tih 84 godine se prominilo svašta.

Odrasla je u Vrbanju. Rodila se u Drugom svjetskom ratu, proživila Domovinski. Prominila nekoliko država i političkih sustava. Kad je počela nabrajat… "Živila san pod Pavelićem, Titom, u socijalizmu, sad u kapitalizmu…"

Požalila se na starenje. To je smeta jer se vidi da je u glavi još svježa i da joj ide na živce što je tilo ne sluša. 

"Ja sam skoro prestala ići doktoru. A zašto sam prestala? Kad dođem, kažem što nije dobro, a oni mi kažu: ‘To je za vaše godine normalno‘. I onda što ću?", rekla je smijući se.

Šta se prije jelo?

Nakon likara smo se bacili na spizu, više na običaje nego spizu. Zapravo se nismo ni bacili, tu su sjećanja našu sugovornicu odvela sama. Rekla je da se meso kad je bila mala jelo nediljon samo. Da je za vrime rata kad se rodila vladala glad jer nije bilo kruha.

Imali su svoga povrća, krumpira, suhih smokava, umendula, suhog grožđa, no toga je bilo dovoljno za tri mjeseca "ako bi se najeli do sita". Od kupusa i divljeg zelja, govori, toliko ju je puta bolija drob da je mater vodila u Stari Grad u doktora. To je bila glavna zimska spiza. I to samo oni kupus šta ga vlaji zovu raštika. Drugih nije bilo. Nije bilo ni mrkvi ni paprika ni balancani.

"Papriku nisan vidila dok nisan imala 15-20 godina. A mrkvu možda i jesan kad bi mi gazdarica u Splitu dala obid, ali nisan ni znala šta je. Sve šta bi mi dala bilo mi je lipo", sitila se mlada nona kad je bila samo mlada. Nije bilo tuge u njoj, teta zadovoljna životon iako je očito na momente bija težak.

Ali nije svaki dio godine bija težak. Sitila se kad bi došlo primaliće (proliće) i kad bi krenija špinat, bob, biži… I puno se toga u jedan ljudski vik promini pa je tako nona otkrila da joj je ulje koje su imali kad je bila dite "peklo", a da sad uživa u maslinovu ulju. To se ulje činilo od maslina koje su stale u vodi, često i predugo. Sad je u svakoj kući na otoku ekstra djevičansko maslinovo ulje.

Kad bi nona završila misao mi bismo je pustili da je sjećanja odvedu do iduće…

Sjetila se korote (nošenja crnine) i objasnila da postoji razlog zašto su neke stare žene u našim sjećanjima vječito bile u crnini s maramama na glavama. Korota je za udovice na otoku, a onda vjerojatno i u Dalmaciji, bila doživotna. Kad izgubite muža, ne izlazite iz crnine. A u Vrbanju ih je poginilo dosta na Sutjesci, kaže, bili su dio Prve dalmatinske. Od svih tih udovica, njih oko 30, samo se jedna priudala. To je familije svadilo do groba.

Nije nan bilo jasno zašto.

"Poja… Kako podilit imanje?", počela je pa objasnila da se tu stvara problem jer ako sin pogine i ima djecu. Da bi se izbjeglo cjepkanje imanja na ženu i djecu, udovice bi se zavile u crninu i postale i počele držat sva četiri kantuna kuće. I okućnice. I poja. Zviri su to bile. Puno dice koje su odgojile takve žene su sad jako radišni i uspješni ljudi.

Šta je velveta?

Ma se nona sitila da je bilo i zlih jezika jer su udovice morale sakrivat svoju ženstvenost. Primjer koji je dala je kad je neka vrisniška žena za frišku udovicu koja je vezala traveršu na leđa u fjok (kako se obično i veže) rekla: "Ooo, gledaj je, muž tek umra, a ona već vežije pompon na guzicu…".

Zanimljivost koju je dodala je da su običaji s preudavanjem bilo bitno drukčiji u Slavoniji gdje se poticalo udovice na preudavanje i novi bi muževi odgajali i tuđu djecu. Kad smo pitali zašto rekla je – "Poja? Ko će se o temu brinit?".

Razgovori s veselim starijim ljudima su ludilo jer se oni skoro uvik vole igrat i učit vas kroz igru.

"Velveta. Jel‘ znaš šta je to?", pitala je.

Nismo znali. Sad znamo. Velveta je ona fina marama koju ste vjerojatno vidili kad je Kolinda bila kod pape, i Jovanka kod pape, to su slavni primjeri nošenja velvete kojih se nona mogla sitit. Ipak je jadna proživila par sistema…

Ona se sića da kad je bila dite su sve žene morale nosit velvetu u crkvi za pričestit se, a dok su u koroti i za bit na misi. Dica nisu morala nosit velvete, ali se nije mogla sitit s koliko se godina počinjalo nosit velvetu.

S mise smo opet otišli na voće i povrće pa se pohvalila da je napravila rakiju od nešpule. Litra rakije, po kila cukra i kilo nešpula. Misec, dva na sunce i eto ga. I zadnja tajna iz prošlosti koju nam je otkrila…

"Kako se pravi sir kad nemaš sirište (sirilo)?"

Nismo znali. Sad znamo. Ako ste vegetarijanac ili tako neka biljka, ovo će van zgadit život. Možda povratite marendu. Ako dođe do toga, ciljajte na neku zelenu površinu, možda šta od tih sjemenki šta ste jutros izili i nikne…

Dakle…

Najneveganskiji sir na svitu

Kad bi se zaklalo kozlića koji još nikad nije pasa travu izvadilo bi mu se drob i osušilo ga. Mliko koje je kozlić popija, ali se nije stiglo probavit pa je ostalo u želucu, tokon procesa sušenja pretvori se u nešto teksturom slično maslacu. Nona je rekla da se sića kako bi joj mama to mišala s mlikon i od toga su dobivali sir.

"E, o tome nisi nikad mislia, a?", završila je nona slavodobitno jer je znala da je znatiželjnome umu poklonila novu igračku.

Tad smo već bili poviše skala za izić iz trajekta. Ponudili smo se noni odnit onu klasičnu nona boršu s kolima za pazar do vanka trajekta. Nije tila. Čak nas je poslala ča isprid sebe da je ne gledamo: "Ja ću pomalo, ne boj se".

Za nekoga tako živog se ne bojimo. Izišli smo s trajekta cili sritni. Bogatiji za puno više informacija i emocija nego stane u ovi tekst. Istina, mogli smo i veću količinu informacija i emocija dobit da smo samo gledali u mobitel cili put…

Ali o tome kakva bi bila kvaliteta tih informacija i nijansa tih emocija može se raspravljat. A i većinu stvari koje vidimo na Instagramu i sličnin glupostima zaboravimo odma. Razgovora s ovon nonon kojoj ne znamo ni ime sićat ćemo se zauvik.

Pravoga čovika mašina nikad neće zaminit. To je tako u svakome dobu. Mogu se pijuni minjat koliko žele.

Samo tribamo sačuvat jedni druge. A da bi to mogli, nekad triba spustit mobitel sa strane. Niko van neće prić dok ste laserski fokusirani na mobitel (free dating advice). I pitat nekoga nepoznatog nešto skroz glupo, ali pomalo simpatično. Nikad ne znate di će vas to odvest. Nikad ne znate šta bi mogli naučit. I razumite stare ljude, takvo je bilo doba. I zapamtite mudrost ove nepoznate none: "Zlatni jezik otvara sva vrata". Samo triba lipo pitat.