StoryEditor
ŽivotSVI MU TRUBE

"Skoro se iskrenija kad me vidija na cesti!": poznati Splićanin ispunio staru želju i postao senzacija u gradu

Piše Damir Šarac
20. siječnja 2020. - 19:06
Vojko Bašić/Hanza Media

Prolazin priko sunčane splitske Plakaluše a ono - op, šta je ovo?! Među desecima parkiranih auta svih istih, dosadnih makinjeta jedan malešni, kafeni, preslatki Fiatić, pari dičji autić.

Sladak ka cukar, ka čikolata, ka pralina, ma ne auto, nego baš – tonobilčić! Na vratima piše ‘Nadalina’. A moga san i mislit čiji je.

Ovako smišna igračkica nikome bolje ne paše nego Marinku Biškiću, najpoznatijemu dalmatinskome čokolatjeru i začinjavcu, jedinome svitskome punkeru koji obožava Sanremo i talijansku kanconu.

- Je, ispunija san svoje snove. Cili život san želija ovakav auto, ali nije bija prioritet, sve od tvornice čokolade ulaga san u razvoj, vraća kredite.

I kad san konačno vratija kredit, reka san supruzi: sad je vrime. Čin san ugleda ovoga Fiata, to je bila ljubav na prvi pogled i još u boji čokolade, pa san reka supruzi: Iden ujutro u Padovu po njega!

Bilo mi je samo bitno oće li upalit isprve i oću li moć sist da mi glava ne viri vanka. Znaš da volin talijansku konconu i sve vezano za to, Sanremo, Freda Buscaglionea, Domenica Modugna, Minu, Adriana Celentana, našega Ivu Robića...

image
Vojko Bašić/Hanza Media

Osandesetih godina san se zalipija za retro-đir, u ono vrime kad san sa Nenon Belanon osniva bend ‘Marinko i Galebi asfalta’, preteču ‘Đavola’.

Privlače me ta vrimena iza Drugoga svjetskog rata, te pedesete i šezdesete jer su nakon obnove bila puna zanosa, optimizma, pozitivne energije, očekivanja boljega života.

Talijanski stil života osvojija je cili svit, ‘Dolce vita’ i Fellinijevi filmovi, muzika, kavanice, dizajn, umjetnost, napredak.

I točno mogu zamislit talijanske radnike kako izlaze iz tvornica i ulaze u ove autiće napravljene baš po miri tadašnje radničke klase, takav je svako moga sebi priuštit – pripriča nan je svoje ostvarene snove Marinko, totalno zaljubljen u svoj čokoladni auto.

Zadnji s trake sišli 1954. godine

A to je Fiat 500c Topolino iz 1953. godine, čija je proizvodnja počela krajen tridesetih, a zadnji su s trake sišli 1954. godine. Goni ga motor od 500 kubika, snaga je 11 kilovata ili kako bi reka Roko Prč - jema šešnajst konjov.

Vrata se otvaraju ‘obratno’ od današnjih, za ulit benzinu triba otvorit haubu, portapakija nema, nego samo misto za pomoćnu gumu (šta su tek kola smišna, ka od bicikle), a kad bi putnici išli na izlet, onda bi kožne kufere i pletene kofe stavili na posebni nosač straga, to je bila sva dodatna oprema šta je čoviku tribala.

Najlipše od svega je šta se skida i platneni krov, pa se učas pritvori u kabriolet, onda je to jedan pravi nivo. Dok se vozimo priko Plakaluše, Pojišana i Bačvica, ljudi zastaju, mašu nan, trube, slikaju mobitelima, toliko je sladak da ne može proć nezapaženo.

- Kad vozin, pa ga ljudi ugledaju, zapazija san da in se odma razvuče osmijeh priko lica, a jedan se motorist skoro privalija jer je okrenija glavu naopako za menon. Dica ga obožavaju, njima izgleda ka igračka – ponosan je Biškić.

image
Vojko Bašić/Hanza Media

Nije mu ovo tonobil za u garažu i parade, Marinko svaki dan ide s njin na posal u svoju tvornicu čokolade i bibiti, a kad mora vanka splitskoga bazena, koristi ‘normalno’ auto.

Nije Topolino bez force, uvati šezdeset na uru bez problema, Marinko je uvjeren da može i osandeset, a na celeru mu piše sto i deset!

Troši po gradu devet litri, ali mu u tvorničkin papirima piše šest. Piše mu i da je proša malo priko 32 iljade kilometri, a može bit i da je tako jer je sve na njemu odlično sačuvano za jednoga šezdesetsedmogodišnjaka. U to vrime auta nisu imala rok trajanja ka danas.

Ručni gas, pa čok

- Kad ga ideš upalit, moraš najprije povuć ručni gas pa čok, anaser radi na sajlu, a ne na ključ... Tribaš samo pogodit pravi momenat i onda pali iz prve.

Ima četiri brzine, a sve ostalo je isto ka i kod svakoga drugoga auta. Dijelovi se bez problema naruče priko interneta i dođu ti za dva dana doma jer još ima ovakvih auta na jugu Italije.

I naši meštri lako naprave ako šta triba jer su ova auta rađena za brzo popravljanje, nisu komplicirani ka današnji. Tehnički pregled san proša iz prve, normalno u njegovoj kategoriji.

image
Vojko Bašić/Hanza Media

Nekidan mi je puka remen na solinskoj cesti i odma san zva staroga meštra šjor Slavka Županovića koji i sam voli oldtimere. Reka mi je: Dat ću ti remenicu, ali kad ti dođe nova iz Italije, tu ćeš mi vratit. Ma sve je jednostavno – smije se Biškić.

Gramofon na stražnjem sicu

I na kraju – muzika. Nema ugrađenoga radija, ali u to vrime bija je popularan, sitit će se stariji, mangiadischi, mobilni gramofon u koji bi utira singlicu, pa je Biškić na zadnji sic stavija – gramofon! Da se poštuje tradicija.

- Neka se svit minja i neka ide naprid, neka su auti sve veći, jači i luđi, ali ja sad vozeći se po ulicama u ovome malome šarmeru mogu bit totalno uživljen u svoj đir. Samo retro – kaže nan čokolatjer iz nekoga drugoga vrimena.

Dok sa zadnjega sica vrti ploča Freda Buscaglionea s pismon koju je i Biškić prije sedan godina otpiva: Guarda che luna, guarda che mare... Guarda che macchina, guarda che Topolino od čikolate i njegov Marinko! 

Izdvojeno

08. kolovoz 2020 15:20