Mesarke, mesarice, kako ih uopće nazvati kada u hrvatskom jeziku ne postoji naziv za ženskog mesara? Dvojbu su nam riješile njih dvije, 16-godišnja Lana Tomašević, od dragosti svima znana kao Dragica iz Gale kod Sinja, i 18-godišnja Gabrijela Ćuk iz Muća, najbolje prijateljice, uskoro i kume, i što je najintrigantnije, dvije prve ženske mesarica iz Srednje škole Braća Radić u Kaštel Štafiliću.
Ove su cure čudo, mašu satarom kao samuraji, oblače gumenjače do koljena i trliš, hvataju se u koštac sa stajom i blagom, prate koride po Radošiću, Šestanovcu, Dicmu. Štoviše, Gabrijela svog bika, četverogodišnjeg bodača od 780 kila žive vage, poetično nazvanog Mali Srećko, u ringu bez imalo straha vodi u megdan junački.
A što je još zanimljivo, u aktualnu školsku godinu za smjer mesar, kazuje nam ravnateljica Marija Kezele, upisano je dvostruko više učenika nego lani. S obzirom da mesnice vape za radnicima, toliko da se mladosti već na prvoj godini nudi stalan posao i dobra plaća, ovakva pomama je i više nego dobra vijest.
- Svi se šokiraju kada nas vide za mesarskim pultom na praksi. Ali tako je, kako je. Pa neko je za minice i štiklice, a nas dvi za mesnice! Za mesnicu san se odlučila kada san 2018. godine prvi put ošla na koridu. Tad sam odlučila da ću završit srednju za mesara i da ću doma za ljubimca dovest bika bodača.
S 14 godina mi je Malog Srećka darovao prijatelj. Njemu je tad bilo šest miseci.
Othranila sam ga, izdresirala ka da je pas. Tako se i ponaša, šta mu kažen, on radi. Di neće kad ga šetam, ranim, pazim. Onda je došla i junca Keka, dobiše oni dvoje dice malog Durukulija i najmanjeg, misec mu je dana Milu Kekina. Po materi Keki ime je dobija. Da šta će reć Mile Kekin kad ovo pročita? A šta ću mu ja, nek bude ponosan, ima i zašto – priča nama Gabrijela.
Zanimanje mesar je upisala uz malo negodovanje svojih kući. Već u prvom od tri razreda krenula je s praksom u mesnici dugopoljskog Tommyja, stigle su odmah i ponude za stalnim radnim odnosom čim završi srednju. Ušla je u razred kao prva žena mesar u školi, jedina cura u muškoj ekipi. Bez srama, nelagode.
A tko joj išta može reći kada sazna da svojom rukom grdosiju od 780 kila u ringu na bitku vodi. Godinu dana poslije u prvi razred se upisala Lana, još jedno čudo neviđeno. Od Gabrijele koja će joj biti krizmana kuma želi samo jednu stvar.
- Neću ništa osim jednog njenog bika. Samo bika da i ja krenem s njim na bikijade. Ovako vam je to počelo, od malena sam s kravama vrime provodila, čuvala ih, redila, muzla, vodila na pašu u brda. I putem shvatila da želim bit mesar. I da me ništa drugo na ovom svitu ne zanima. Kad san ja to svojima rekla, to je nasta rat u kući!
Poludi mater, poludi ćaća jer su mene vidili ka slastičarku. Ćaća je mislija da bi to bilo dobro za mene jer dobro pravim kolače i torte, a ne ić za mesara, i to ja ka jedina ženska pokraj četiri brata.
Neće ćaća ni čut, brat iz Dubrovnika došao odgovoriti me. Ali neću ja, neću i gotovo - otkriva.
‘Rekla san: piši odma moje ime...‘
Nije bilo druge nego je odvest na upis. I kada su vidili kako joj je u mesnici dobro i koliko to voli, onda su prihvatili i oni.
- Šta se mene tiče, u 18-oj ja ću stalni posal u mesnici već imat, znači zanat u rukama, dobru plaću, a mogu i napredovat. Na praksi u Lovrića u Sinju su mi odma ponudili posal, ja ga sva sritna prihvatila. Rekla san samo, piši odma moje ime - veli Lana.
Zanimljivo je čuti i u kontekstu djevojaka koje su u potrazi za bogatim sponzorom: Lana na obiteljskom OPG-u svaku centu džeparca itekako zaradi. Naučila je odmalena kravama pripremiti čisti ležaj, sve onako dok pleše i pjevuši kraj njih. Oboruža se slušalicama, pusti glazbu, pa gušta dok radi, a svako malo stavi i kravama koju dobru pismu da se i one provesele.
- Nemam vam šta lagat, kad in pustiš glazbe na uho i kažeš koju lipu rič, one ti daju sto posto više mlika. Ja svjedok. I ništa to meni nije teško radit, više se ja sredim kad iden u štalu, nego kad se uputin u grad. To sve oko njih mora bit čisto, uredno, lipo. Krave su meni bolje od ljudi. Iman ja i teretanu, to je paša ubrdu, za držat sataru u rukama i sić meso treba imat snage.
Nema ti bolje pripreme za mesnicu od treninga: uzmi krave pa u planinu. Naučila sam ja o poslu puno toga od svoga mentora, i oduševljena sam radom u mesnici. Znaju mi reć ljudi kad me vide iza pulta da dobro omanem satarom. Kako neću omanit kad ovaj posal tol‘ko volim – entuzijastična je Lana.
Što se tiče bika, koliko god joj se roditelji protiv njegova dolaska bunili, i tu je priču stavila ad acta. Bika će joj krizmana kuma i prija Gabrijela donijeti, makar ga ponila pod rukom.
A imamo mi priču i s Gabi. Priznaje nam kako ima trenutaka kada uskoči u minicu i šminkicu, ali da joj je isto draže biti u radnom izdanju. I voli više od svega muške poslove. Pa je uz mesnicu i uzgoj bikova zanimaju još dvije stvari, vožnja kamiona i automehanika.
Od dvanaeste vozim traktor
- Vidi se iz aviona da volim muška zanimanja! Od dvanaeste vozim, auta, traktore, kombije, još se samo nisam okušala za volanom kamiona. A kako me to ludo privlači, odlučila sam kad maturiram otvoriti svoj OPG, i onda upisati auto školu za vozača kamiona. A onda i za posal automehaničara. Pa šta prevagne, prevagne. Dobro vozim, di neću kad imam već puno iskustva.
Dođe mi sto puta kad busom idem u školu reć vozaču: Ajde brate, malo po gasu, ožeži. Najradije bi ja sjela za volan, pa da vidiš pravu vožnju. Čim napunim 18, evo mene u školu s mojim autom - kaže Gabrijela.
I opet nam spominje svog ljubimca Malog Srećka kojeg ne bi ni za živu glavu dala. Priča kako su Svilajci najbolji bikovi, vrijedniji od bilo kojeg auta. E sada, jedan bi mogao završiti kao dar kod kume. A za trećeg razmišlja o trgovini.
- Mi koji se bavimo uzgojem bikova, a koliko ja znam jedina sam žena u našoj Zagori u tom poslu, znamo kako dobrom bodaču cijena skače i do nekoliko tisuća eura. Ako ide na koridu, traži još više brige, puno rada, šetnje. Smišno mi je kad uđem ring, pa se ljudi šokiraju, čude se kako tako mlada cura može bika od 780 kila u borbu vodit. A to vam je moja ljubav, hobi. Ne znan di će me cesta odnit. Možda budem kamiondžija, nikad se ne zna. Imat ću svoj volan i svoj put - kaže Gabrijela.
Lana svoj put zna. Prva i zadnja stanica bit će mesnica.
- Ljudi ne znaju puno o mesu, pogotovo mlađi, pa iđu naručit, pa se muče. Onda im ja dam savjet. Dobra je stvar šta se mesari stalno traže, a problem šta nema ljudi koji bi to tili radit. Ja to ne razumim, tu imaš dobru plaću, sigurnost, odma te čeka posal, škola traje samo tri godine. Ja ću s 18 na sigurno, iza pulta. Slobodno vrime? O moj Bože, ima li toga? Nema. I nokte lakiran kod krava – iskreno će Lana.