Srićon je dan bija vedar, pa si moga ubrat kako se niz ulicu prilivaju jesenske boje, svako stablo drugi ton dodaje, od žute do crvene i kafene.
Inače, sve zna bit zamotano u jednu groznu i osvajačku velikosivu, a kiša in tako nekako sipi sa svih strana i zavlači se za vrat da te stopi s lumbrelon i bez nje. Ne mo'š uteć...
Nije to sad neka posebno važna ulica, nema velike zgrade, vridnu arhitekturu, nije u centru grada. Ista je ka i sve druge oko nje, križaju se pod pravin kuton i lako se izgubit. Kuće s jedne strane, između ravna ulica, pa kuće s druge strane. I sve okrenute naopako, dvor uvik vanka pogleda.
A isto je mrvu naša, Dalmatinska se zove, neka je vukovarska.
Nije onako bučna ka ulice u nas, nema šušura, ne visi se po kantunima, matere ne zovu dicu, a dica ne žicaj...