StoryEditor
HrvatskaĐIR PO GRADU HEROJU

Vukovar nema more, ali ima svoju Dalmatinsku ulicu: ‘Vraća li se život? Oko obljetnice bude tenzija, ali ako vam kažu da je grozno, lažu – super je!‘

17. studenog 2020. - 17:17

Srićon je dan bija vedar, pa si moga ubrat kako se niz ulicu prilivaju jesenske boje, svako stablo drugi ton dodaje, od žute do crvene i kafene.

Inače, sve zna bit zamotano u jednu groznu i osvajačku velikosivu, a kiša in tako nekako sipi sa svih strana i zavlači se za vrat da te stopi s lumbrelon i bez nje. Ne mo'š uteć...

Nije to sad neka posebno važna ulica, nema velike zgrade, vridnu arhitekturu, nije u centru grada. Ista je ka i sve druge oko nje, križaju se pod pravin kuton i lako se izgubit. Kuće s jedne strane, između ravna ulica, pa kuće s druge strane. I sve okrenute naopako, dvor uvik vanka pogleda.

A isto je mrvu naša, Dalmatinska se zove, neka je vukovarska.

Nije onako bučna ka ulice u nas, nema šušura, ne visi se po kantunima, matere ne zovu dicu, a dica ne žicaju još pet minuti. Više je povučena, pinku rezervirana, ne skače na prvi balun. Ali ima dobre suside! Isto naš svit, Jakova Gotovca i Ivu Tijardovića, dubrovačke gospare i istarske glagoljaše.

Na početku jon je jedan lipi veliki park, zovu ga Mazdin, jer ga je Mazda uredila, a usrid toga parka u bronci stoje ćaća i sin: Petar i Igor Kačić. Leđa o leđa. Petar je rođeni naš Splićanin, njegovi su živili na Braču, bija je jedan od zapovjednika Sajmišta. Kažu da je 22 tenka skinija prije nego će ga jedan rafalon prisić priko prsiju.

A Igor je najmlađa žrtva Ovčare, 16 godina mu je bilo. Šljivančanin ga je odveja, mukte je bidna mater vikala da je Igor još dite...

Na kraju Dalmatinske bila je kasarna. Mrcina. Iz nje su bubali i mrcvarili grad. Možete mislit kako je bilo tu živit, sve su u papar učinili. Umisto kasarne JNA, sad je tu Memorijalni centar Domovinskoga rata. Dovode đake učit kako je sve bilo.

Upad na Sisvete

Između ta dva kraja pružila se ulica, a mi ćemo od vrata do vrata, triba upoznat susidstvo.

- Uvijek je bila Dalmatinska, za svake vlasti! A zlo i naopako je bilo i sve normalno otišlo u božju mater. Kad su prestale borbe, najprije nas je odvelo u kasarnu, pa smo krenuli u Novi Sad, rodbinu smo tamo imali. Računali smo, kratko će, a ispale godine. Mislim si, ako tamo umrem, nemaju me gdje ni sahraniti, pa smo se vratili u ožujku 1994.. I što doživjesmo, upala nam dvojica ko kauboji, na Sisvete. Zna se i koji su... Pretukli nas i polupali sve - govori nan Nikola Kovačević, samo šta ne zaplače.

- Meni vilicu polomili, morala sam na operaciju - dodaje Nikolina žena Radica.

Izgleda da nije bilo samo jednon.

image
Marija Petrović s našim reporterom u predahu od metenja lišća
Vlado Kos/Cropix

Čovik je bija dugogodišnji financijski direktor u Borovu, jedna mu je ćer u Zagrebu, muž joj bija dragovoljac, a druga u Italiji. Kuća je stradala u ratu, ali kune za obnovu vidili nisu.

- Besplatan gradski prijevoz, to je sve što sam dobio. Kredit smo digli za obnovu, na četiri godine. Nosim ja jednom tako vreću tjestenine i mislim si, moj Kovačeviću, pa što si ti skrivio, a cijeli život si živio od svog rada. Evo, ovaj Opel Kadett ovdje, novog smo ga kupili u travnju 1991. godine. Ukralo ga u ratu, našli ga poslije u Negoslavcima, da ne spominjem sada kod koga.

- Nećemo valjda imati problema zbog ovog što pričamo - zabrinuto pita Radica.

Virujemo da nećete i da su najgori problemi davno prošli, ali čekajte da vidite šta je baba Marija sve doživila. Nismo in to rekli, samo smo promislili, pare neki čestit svit.

Dico, dođite doma!

Priko puta dvi smišne zgradice. Nove. I jedna zapela u izgradnji, ko zna kad će i oće li dalje. Ulaz in je iz Tijardovićeve, ali jednon stranon gledaju u Dalmatinsku. Eno matere s dvoje dice, igraju se u lišću. Suvo je i šuška, pa mališi guštaju: on je Toma, jedva godinu skupija, a Gloriji su tri i po. Bomboncin. Imaju i većega brata Antu, devet godina, samo šta sad nije s njima.

- Ima desetak djece u Dalmatinskoj, ali su možda na produženom vikendu - govori mama Dragana Jurković.

Zato jer smo je pitali zašto je tako gluvo i di su malci nestali: šta će ikome ulica bez dice. A taman je bija Dušni dan, ponediljak posli Svih svetih, samo šta je reportaža izašla tek danas.

- Iz Splita, super! Muž mi je baš bio na sezoni u Primoštenu, konobar u restoranu. Tri mjeseca, al' je konačno dobio posao ovdje, kao vozač. Bio je i 11 mjeseci na baušteli u Njemačkoj. Plaća je bila odlična, ali razdvojenost nije. Pa smo rekli, ne idemo iz Slavonije! Sestra mi je sa suprugom bila u Njemačkoj godinu i pol, a onda dobila posao u Zagrebu...

Pomalo, nije još kraj điravanju.

- Roditelji su mi u Italiji. Mama šest godina, a tata je bio pet godina u Njemačkoj i sada već godinu s mamom u Italiji.

- Ćerce, pa ima li kraja?

- Ha-ha-ha, ja sam na porodiljnom, a bila sam na stažu u jednoj firmi za distribuciju poljoprivrednih proizvoda. Nadam se da će me tu i ostaviti.

Rodila se u Konjicu 1991. godine. Mama je s njon u drobu otišla u Hercegovinu, di je imala tetu. Išla je i Draganina sestra, normalno.

- Tata je ostao u Vukovaru do kraja listopada, pa onda za nama, a mi kroz Konjic, pa Düsseldorf, deset godina Opatije, onda Ilok i Vukovar.

Svekar jon je bija devet miseci u logoru. Konačno su, ka friška obitelj, dobili na korištenje stan u ovu šesnu zgradicu, 67 kvadrata imaju.

- Plaćamo 117 kuna najamnine, a ako ćemo kupovati, onda je - slušajte sad - 200 eura po kvadratu. Svaka od dvije zgrade ima 21 stan.

- A ova treća?

- Nije dovršena, propala firma izvođača radova. I dječje igralište trebali bismo dobiti. Preko puta su planirane još tri zgrade, vidjet ćemo.

- A di su tvoji živili prije?

- Baš u Dalmatinskoj! Nevjerojatno je da sam kasnije sanjala zapaljen tenk pod prozorom, prava noćna mora, ne znam otkud mi, a tata mi onda pokaže video na YouTubeu iz tog vremena. I što vidim - tenk pred našom kućom u Dalmatinskoj. Kako?! Odakle mi u snu?! Pa ja sam tada bila mami u stomaku!

Hm, ka Zona sumraka, fali još samo ona muzika ti-na-na-na, ti-na-na-na...

image
Branka Vilenica: Deset godina mi je bilo kad smo se mama i ja vratile u Vukovar, 1993. je bila, a ja šokirana na što grad sliči
Vlado Kos/Cropix

Smrznuta smokva

Nema veze, gibamo do kantuna Dalmatinske i Dubrovačke, ima lipa okućnica, održavana živica. I smokva! Malešna, ali prava pravcata, još se po koji plod ginga na granama.

- Ha-ha-ha..., znate li da se zimi smrzne, nestane je skroz, a onda je evo opet. Uporna je, obnovi se.

- Pa ko je smokvi ikad sta u kraj?! Ne mo'š je se rješit ni da oćeš.

- Ove godine sam par puta po desetak kila ubrao - viče nam s prozora Miljenko Šljukić.

Taman pituraje škure. Kuća mu je u ratu pogođena, pa izgorila. Država posli sve obnovila iz temelja. Skroz nova kuća. I Miljenko je bija izbjeglica, ali radije ne bi govorija di je svršija.

- Ma, ne ponovilo se, što drugo reći, najljepše je na svome.

Predaje informatiku i tjelesni u OŠ Nikole Andrića. Zgrada nije obnovljena pa gostuju u “Antuna Bauera”. Imali su po 500, 600 đaka, sad su pali na 250. Svit ide ća, fali stanara i u Dalmatinskoj, fali posla. Zato je krtica obilato.

- Aaaa, s njima stalno ratujemo, eto koliko je krtičnjaka. Trudimo se koliko možemo. Slučajno sam i počeo sa zelenilom, pokojni šogor dobio sadnice i primile se.

Eno i palma!

Na jednoj kući piše da se prodaje, na drugoj da prodaju jaja. Dalje je zubar, samo ima zeznutu sestru, nazovimo je Helga: izletila je s maskon i šta smo god priupitali, ona će ovako, ka navijena:

- Doktor ima pacijenta i ne može pričati. A pričati ne može ni izvan radnog vremena. Gospodine, mi radimo u pandemijskom režimu.

A dobro, brale... Ko zna je li gledala "Let iznad kukavičjega gnjizda", ima tamo jedna slična medicinska sestra, mogle bi na kavu.

Snjeguljica i patuljci

Isprid jedne kuće velike lipe ruže, ovolike. Roza i narančaste. Druga kuća je napuštena i nije jedina, gazde išle za kruvon ili za propalin idejama... Treća se crveni. Vidi se da je lipo stradala: komad je u starin matunima, komad u novima, a novi jon je i krov na dvi vode. Okolo vrtni patuljci, imaju i Snjeguljicu.

Broj 55, dobro se vidi na pločici. Hrvatska zastava na štapu. Bože nan prosti, ka da je sad iskočila iz onoga filma Broj 55, Kristijana Milića. Po stvarnome je događaju snimljen: branitelji su 1991. u selu Kusonje u zapadnoj Slavoniji upali u zasjedu, sakrili se u kuću na tome broju i rokaju se dan i noć s pobunjenin Srbima. Izginili bez po muke. Mislin, branitelji.

Zvonimo. Na donji prozor izaša lik u sokolsku majicu, side kose, malo duže. Kumi ga, moli, žicaj, plači..., neće ni da čuje. Da je umoran i taman s puta:

- Eno vam onog preko, njega pitajte...

Koga?! Okrenemo se, a tamo čovik i žena: izlaze iz kuće, glava u pod, žure u auto i pedala. Okrenemo se nazad, ode i i ovi naš lola s prozora u kuću broj 55.

Uz ulicu breze, trišnje, grab, šljive, paulovnije. Više stabala nego ljudi. Malo dalje, jedan u oćale, tutu i čizme. Kosi travu. Neće ni on niti riči, da mu je nikidan poginija nećak u autu, da ima PTSP i da kosilicon odvraća teške misli.

Oko njega metlon čisti starija žena, ne pari nan Slavonka.

- Iz Pakova Sela, dušo, kraj Drniša. Oboje, pokojni mi muži i ja. A sedandeset godina san ovde, tugo moja i nevoljo.

- Oće li bit bolje?

- Oće, ako ne bude triput gore. Neman kuka nijednoga svoga. Operisana prije 30, pa prije 18 godina, dobar je meštar bija doktor. Da ovde padneš, nema ti ko ruku dat, pet dana ćeš ležat.

image
Dragana Jurković rodila se nakon rata, a sanja tenkove baš u Dalmatinskoj ulici
Vlado Kos/Cropix

Tuga bake Marije

Mariji Petrović je 89 godina. Mlađi sin Tihomir bija je u logoru pet miseci, a stariji Miroslav četiri. Tiho je u Trogiru, Miro u Zagrebu.

- Možda ih je to i spasilo, da su bili Ante i Josip, ko zna bi li ostali živi... Kuću smo prid rat napravili. Jedna mi je rekla, ako bude ičija gorila, tvoja će. I sve mi je spaljeno bilo, ostala samo gomila zemlje.

Poginila su jon i dva brata, Ante i Mate. Podnila je Marija svašta. Šesta je godina da je muža Antu pokopala. U Pakovu Selu.

- I ja ću se doli kopat. Ovde san bila kupila grobnicu, pa je prodala jednoj Ercegovki. Odavde san uzela samo spomenik i odnila ga u Pakovo Selo, di san kupila drugu. Neće baba Marija ovde drćat ki ovca, dušo moja...

Pinkicu dalje, na početku ulice i vizavi onoga Kačića, pardon, Mazda parka, golema je lipa. Komodno bi se pod njon Regoč moga opružit. A vridna Kosjenka mete lišće: kako ona metlon skupi jednu jarpu, drugo lišće žuto veće dole pada, reka bi davno Branko Radičević.

Kosjenka je Branka Vilenica, draga i tiha:

- Ne stidim se ja metle, to mi je stara prijateljica, a gazdarica nije dala da se ruši lipa, pa se kuća morala malo povući - kaže Branka, zaposlena tu, u pansionu "Vila Vanda".

Radila je prije u trgovini "Bonita", al' je kriza sve odnila. A baš jon je bilo lipo, Dugopoljci su bili vlasnici i da su bili prva liga, šteta šta sve nije ispalo bolje. Prodavali su igračke, keramiku, školski pribor... Nema Branka ni momka, pa kad bi, brine se o bolesnoj materi. Parkinson...

- Deset godina mi je bilo kad smo se mama i ja vratili u Vukovar, 1993. je bila, a ja šokirana na što grad liči. Tata je već bio umro, gore u Njemačkoj. Pokopali smo ga u Vukovaru, ali sto problema je bilo s transportom. A tatina mi oca netko udario biciklom na ulici i ostavio ga pred kapijom. Umro.

- I kako si sve prigrmila?

- Ko u crtanom filmu, gledaš kako lik leti s kišobranom i misliš da to ne može biti stvarno, da je samo crtić.

Uh, teža je od olova ta naša vukovarska Dalmatinska, ali - srićon - evo fete sunca da razbije taj velikosivi pokrivač: našli smo jedini dvor koji se vidi s ulice. Tu su i dva smišna border kolija, Asi i Koli. Okolo dičje i pasje igračke. Malome Marku je šest godina.

Istina i druge laži

Alen i Martina Sofka upoznali su se u svatovima. Ona je iz Berka, on iz Daruvara, a ženili su se bili njegov radni kolega i njezina školska frendica. Posli su se uzeli i ovi naši.

- Tu smo već 14 godina, kupili smo kuću kod jedne bake. Bila je stara i velika, što kažu – švapska. Naravno, kuća. Srušena u ratu, a poslije je bila obnova. Tu blizu bila je crta, zato je bilo sve porušeno.

Zadovoljni su, sve in je blizu, a mirna je ulica. Govori Martina da prid večer više svita bude na ulici u njezinome Berku nego ovde u gradu. Nije lako, ali triba radit. On ruši stabla u Hrvatskim šumama, okolo ne manjka jasena, rasta i crnoga oraja, a ona je teta u vrtiću, ali jon nije bilo teško ni čistit po kućama kad je tribalo.

Tili bi pozdravit prijatelje u Šibeniku, Jeru i Oliveru.

- Pokvario im se bio auto. I što će, u hotelu su im pitali 1500 kuna. Kao, gužva je i sve puno, a slobodan je samo predsjednički apartman. Mi ih pozvali k nama. Kažu, pa kako ćemo, ne poznamo se i slično. Lijepo ćemo, samo dođite... Poslije smo i mi bili kod njih na moru - govori Martina.

Ima bilu majicu, piše MARTINA SAURUS i nacrtan neki smišni dičji dinosaur. To je Marku bija rođendan, pa ostalo.

- Vraća li se život?

- Oko obljetnice bude tenzija, ali ako vam kažu da je grozno u Vukovaru, znajte da lažu – super je! To napišite masnim slovima.

Eto, svitu, sad znate suside sa Sajmišta, iz Dalmatinske, pa se javite kad naletite. Ulica je to koja traži put iz prošlosti i na kostima je iznila onu našu staru: Dalmatino, povišću pritrujena...

image
Upali su kao kauboji, pretukli nas i sve polupali - prisjeća se Nikola Kovačević
Vlado Kos/Cropix
item - id = 1058300
related id = 0 -> 1128301
related id = 1 -> 1128013
Želite li dopuniti temu ili prijaviti pogrešku u tekstu?
19. rujan 2021 06:01