Triba poć doma dok je vrime. Jer, ako sad ne oden, neću nikad. Evo je ovi tren kraj mene proša muškarac u suknji, po godinama bi lako moga bit i tatica u suknji, i niko se za njin nije okrenija. Osin mene. Pa san umalo propa u zemlju od srama. Skoro me je spržila vatrena strila s nebeske pozornice, tamo visoko na poljudskome jugu, jer ko je vidija na Ultri se okrićat. Zapravo, ko je vidija igdi se na svitu za ikin okrićat. Jer Ultra i nije ništa drugo nego cili svit.
Onakav kakav bi triba bit i kakav bi bija da ga je dat u ruke ovoj dici (i taticama u suknjama) šta drmaju, skaču i mišaju rukama po zraku ka da od ove naše kvrgave balote oće zamisit bolje, lipše i veselije misto za plesat. Plesat, samo plesat. Kad staneš plesat, ka da si prista živit. Ka da te je neko ugasija, razn...