StoryEditor
HrvatskaVLAŠKA POSLA

Ante Tomić: Zakon ponude i potražnje u eri korone podignuo cijene usluga. Poskupjela grobarina, smrt se otkazuje!

13. svibnja 2020. - 13:06
Grobarina je skuplja i do pedeset posto Željko Puhovski/HANZA MEDIAZeljko Puhovski/Cropix

Prizor otprije nekoliko dana u splitskoj bolnici. Stari Ivo je zastenjao i prenuo sina Lovru koji je kratko usnuo s novinama u krilu. Lovre je otvorio oči i lagano se primakao ocu, sasvim blizu njegovog lica, dok nije osjetio topli dah na obrazu, pa se vratio natrag u stolicu pored bolničkog kreveta i nastavio čitati. Tu je proveo noć, s dopuštenjem doktora Jure Jelića, obiteljskog prijatelja koji je rekao da trebaju biti spremni jer je sada, nažalost, samo pitanje sata.

Ivo je za to vrijeme hodao kroz nekakvu maglu. Kad se magla razišla, vidio je da je na Marjanu, na Bambinoj glavici, gdje su njegovi nekad sadili krumpire i bob. Nekakvo mu se umiljato crno štene motalo oko nogu. Ivo ga je odmah prepoznao, našao ga je u Radunici, u ruševinama nakon savezničkog bombardiranja četrdeset četvrte. Nazvao ga je Medo, jednom su bili nerazdvojni. Bože, otkud se on sada pojavio?

Potrčao je za štenetom, nekako čudno lagan i pun snage, krivudavom bijelom cestom put crkvice Gospe od Sedam žalosti, i iznenada je shvatio što se događa. Ali, ništa se nije uplašio. Ako je ovo smrt, nemam ništa protiv, rekao je Ivo sam sebi. Mali crni pas nestao je u bijelom svjetlu koje je iznenada bljesnulo, snažno kao svjetlo tisuću sunaca, a Ivo je odlučno pošao za njim...

Pokop u Dicmu

“Pape! Pape, di si?”, zovnuo ga je u to sin Lovre.

“Di san? Ka da ne znaš di san?!”, otresao se Ivo otvarajući oči. “Evo san iša jedan čas umrit.”

“E, pa ne more”, odgovorio mu je sin Lovre. “Tužni događaj se otkazuje.”

“Kako otkazuje?”

“Eto, lipo.” Gurnuo je ocu u ruke Slobodnu Dalmaciju s naslovom “Grobarina skuplja i do pedeset posto” i objasnio: “Za pare koje smo ušparali za posljednje počivalište, moremo te samo u Dicmu pokopat.”

“Neću u Dicmu, ja san Splićanin”, rekao je Ivo ponosno. “Od kolina!”

“Zato san te i probudija”, rekao je Lovre, pružajući ocu najlonsku vrećicu s odjećom. “Oblači se, idemo kući.”

“Ali, Medo je doša po mene”, pobunio se Ivo.

“Koji Medo?”

“Ma, nije važno”, odmahnuo je rukom otac. Podigao je zatim crne štofane hlače i sako iz vrećice i upitao: “Šta je ovo? Di su moje rebatinke?”

“Nećemo te valjda u rebatinkama pokopat. To je mater poslala da ti obučemo kad umreš.”

“Pa iman ja i novijih odijela.”

“To san i ja reka, ali mater da je i ovo dobro. ‘Ajde, bogati, ko će ga gledat’, kaže.”

“Glupača”, zarežao je Ivo.

Skinuo je bolničku pidžamu. Sin mu je pomogao zakopčati košulju.

“A šta je reć da su digli grobarinu?”

“Neman pojma. Biće Opari i Kerumu fali para?”

“Sram ih bilo”, rekao je Ivo. “Sad i mrtve deru.”

“Jeftinije došlo živit, nego umrit”, složio se Lovre.

“Remen si mi zaboravija donit.”

“Jebeš ga, pape, nismo kontali da ćeš gaće više nosit u okomiton položaju.”

“Ha ha”, nasmijao se Ivo usiljeno.

Ima danas umrit!

U sobu je tada ušla jedna debela medicinska sestra, plava joj se kuta napela preko bujnih prsiju, i hvala bogu, odmah počela kreštati.

“Dobro”, kaže, “jeste li vi normalni, on danas ima umrit!”

“Ne, ne, gospođo”, odgovorio joj je Lovre ljutito. “Moj otac ovde danas neće umrit.”

“O, pa ne more tako. Sad ću ja zvat doktora. Doktore Jeliću! Doktore Jeliću!” zavikala je sestra uzrujano kuckajući niz bolnički hodnik.

Lovre je na kraju ocu zavezao cipele, upitao ga hoće li moći hodati, a otac je kimnuo da hoće.

"Lovre, koji je ovo cirkus? Barba Ivo, zašto vi niste u u krevetu?” upitao je doktor Jelić ulazeći u sobu.

“Jure, nemoj se ljutit, mi smo se predomislili. Pogledaj ovo”, pokazao je liječniku naslov iz Slobodne.

“Na ovu skupoću nama se ne isplati umirat.”

“Ali, jeben mu miša”, opsovao je doktor Jelić, “ja san već natipka potvrdu za pogreb.”

“Natipkaj je materi”, odbrusio mu je Ivo uvrijeđeno.

Jednom se rukom pridržavajući za Lovru, a drugom podižući preširoke hlače, krenuo je polako, oprezno, i zaustavio se nakon nekoliko koraka. Nešto mu je palo na pamet.

“Ovo s grobarinon, to je sigurno skočilo zbog koronavirusa. Govna jedna, iskoristili su dignit cijenu usluge sad kad ljudi na sve strane umiru.”

“Zakon ponude i potražnje” rekao je na to doktor Jelić.

“Cijenu određuje tržište”, dodao je Lovre, citirajući Miroslava Škoru.

“Još će oni mene molit da umren”, zaključio je Ivo prkosno. “Ali, ne! Ne računajte na mene.” •

Izdvojeno

13. kolovoz 2020 18:22