U jedno sunčano popodne iša si do gradske knjižnice posudit nešto staro, toplo i nostalgično, nešto od Jergovića jer on ti je drag i uvik mu se rado vraćaš. A doli na po‘ puta od Gripa do Bačvica, u prizemlju Marulića, trefila te izložba, topla i nostalgična o Hajduku, Jugoplastici i nekim starim, prošlo prošlim vrimenima.
Vitrine pune emocija i među njima jedan zaboravljeni predmet iz ditinjstva s kojim ste se igrali kad vam je bilo... koliko, osam ili devet godina.
Nisi moga virovat da još postoji, da negdi neko još uvik čuva bili plastični balun s tri žute crte ka‘ paralele s globusa i natpisom Zaragoza.
"European champions - Jugoplastika"
Nakon druge titule prvaka - četvrtak, 19. travnja 1990. - na Gripama dici su ih dilili Kuki i Dino, a u tvoju ulicu jednog je donija Ivo Škomrlj, prijatelj s devetog kata.
Košarku ste tada samo pratili, gledali i navijali, a tek posli kad iz momčića priđete u momke basket će doć na svoje. Omađijat će vas baš i visit ćete na terenima svaki božji dan, koševi vječno zauzeti i mora si doslovno čekat red da bi zaigra.
"Pobjednik ostaje!"
Tako se govorilo, to je bilo pravilo al‘ ostaje za neku drugu priču jer ovi (jugo)plastični balun te odvuka u nekom posve drugom smjeru.
S njim se igralo sve.
Na nogu, u kolo, iza sebe, na guze, na kocke, na šuge, graničara i neka tuče, neka tuče... s njim ste igrali sve al‘ prije svega i najviše na balun. Tako je, južno od Zadra to znači samo jedno - nogomet.
Na rubu grada, u kvartu nebodera, igrališta nije falilo: kod Mjesne zajednice, iza Osmice, gori bliže Vukovarske, pa doli niže priko puta Žute zgrade, pa isprid Četvorke, još jedno u Gotovčevoj i onih par isprid škole Pujanke. Nije ih falilo al‘ pripadala su drugima jer neka ste bili blizu držali bi se svako svoje zgrade, svako svoje ulice.
Vi ste imali samo garažu, velika na kat, beton na glatko, lipo livelana, tada još s malo auta i puno mista, za dičju igru ka‘ stvorena. S južne strane, misto branke velika crvena rampa, a sjeverno dva bloka, matuna ili samo stine udaljene deset stopa.
Oli je bilo ka‘ danas, skupe marke i pusti modeli... oću ove, oću one? Igra si u starim patikama sve do (polu)raspada, a nove se čuvalo. Sad bi ti možda bilo malo i neugodno, al‘ tada niste marili i koliko si dobar, koliko znaš samo to je bilo važno.
Ko bi ima šorc - još plavi da ide na bilu majicu - taj je bija sritan, a dres i dresove ste mogli samo sanjat. Najdalje šta ste se dobacili bili su brojevi koje bi doma peglom zalipili na leđa i to vam je bila sva oprema.
Baluni, oni pravi kožni, samo ponekad. Tvrdo napumpana bubamara koja bi grubo zabolila kad te pogodi ili neki posve istrošeni s koncima i buvelom koji viri, a sve drugo, šta drugo nego plastika.
Mali Frane Petričević je dugo ima jednoga, s puno riga baš šarenoga i kako mu se nije dalo ić‘ liftom gori po njega vika bi materi da mu ga baci s prozora.
"Majko, baci mi oni okrugli balun!"
A mi bi se smijali koliko je blesav jer kakav balun more bit‘ nego okrugli?
Drugima bi zna upast u nečiji vrtal pa bi bila molba i borba sa susidima da ga vrate, a vama kad bi jako nabijen priskočija ogradu garaže i krenija bižat nizbrdicom - di je judo klub - tribalo je trčat za njim da se ne izgubi, da ga neko ne ukrade.
Naravno, nijedna partija ne bi prošla bez svađe i baš ka‘ i odrasli, uvik bi se karali oko nevažnih i vječno istih stvari.
"Ja ne branim!"
Ostavimo li po strani onih par luđih kojima se bija gušt bacat, niko nije tija branit jer bit‘ golman značilo je potvrdu da ne znaš igrat. Samo puno mlađi, mrvu deblji i oni bolno svjesni da imaju dvi live bi bez puno brontulanja stali na gol.
A tribalo se dogovorit i ko je ko jer uvik bi zamišljali da smo neki drugi, uzimali slavna imena i ko će bit‘ Gullit a ko Maradona svađali se i oko toga. Pazi, tu ne postoje ni suci ni ofsajdi ni žuti ni crveni kartoni pa bi i penale i golove "zvali" sami.
Galamili, beštimali, s puno žara jedni druge uvjeravali kako ruka nije bila namjerna ili da je balun priša priko stative i ništa od gola. Valja bit‘ pošten i naglas priznat da su mnogi od vas - i ti među njima - bili lini otić i jedan put, barem probat da vide u Hajduka imate li mota, a ono malo upornih šta su ipak pokušali s vrimenom i dolaskom cura polako bi odustajali. Svejedno, balun se i dalje puno volija, igralo se iz gušta, onako slobodno i nasmijano ka‘ šta znaju samo bezbrižna dica.
U sunčano popodne, tada je najlipše, a i nema straja od prekida jer ima li išta gore od toga kad te usrid igre zovu doma? Je, bilo ti je drago ‘ist i na to te nikad nisu morali tirat al‘ u tom trenutku sve bi te štufalo, ma sve bi zamrzija: u materinu i kuća i ručak i spiza!
Običnim danima svako sa svojom ekipom, subotom i nediljom portun protiv portuna, a ponekad bi izbija i derbi, zgrada protiv zgrade i tada bi išli na gostovanja.
"Oćemo revanš!"
Igra bi se i revanš jer - za razliku od odraslog života - oni koji izgube uvik su imali pravo na uzvrat i još jedan pokušaj. Iako umorni, cili znojni i slomiveni tili smo da traje i da nema kraja, samo prošlo bi brzo i s mrakom i upaljenim svitlima znali smo bilo je dosta.
I tako svaki dan.
Takve slike danas ritko viđaš, iskreno više ih ni ne očekuješ i svaki put se iznenadiš kad vidiš koje dite kako nabija balun u ulici. Sad su puste čak i subotom, nijeme ka‘ nijemi film i mada smo već veliki to je grubo vidit, a pomalo te i ljuti. I onda još kad čuješ neke mlade mame koje pune brige za svoje juniore znaju reć da "ulica nije adekvatna za igru", u glavu ti dođe: druga su vrimena i sve ovo iznad sad ide u nostalgiju.
"Zaborav nimalo ne boli, ali je ipak lijepo sjećati se."
Tako kaže Jerga na početku "Historijske čitanke".
I dobro kaže, lipo je sitit se.
I malog baluna i Jugoplastike.
Važna obavijest:
Sukladno članku 94. Zakona o elektroničkim medijima, komentiranje članaka na web portalima društva HANZA MEDIA d.o.o. dopušteno je samo registriranim korisnicima.
Svaki korisnik koji želi komentirati članke obvezan je prethodno se upoznati s Pravilima komentiranja na web portalu društva HANZA MEDIA d.o.o. te sa zabranama propisanim stavkom 2. članka 94. Zakona o elektroničkim medijima.
Komentari (0)
Komentiraj