Jeste li i vi ovako provodili lipe dane ditinjstva? ‘Kupi kruv, novine i šta ostane tebi za slije!‘

Jutros listajući Zagora vratila ti se jedna epizoda iz ditinjstva ka šta epizode iz ditinjstva uvik se i vraćaju - bez najave i nekog posebnog razloga.

Album je izdanje Dnevnika iz Novog Sada, grada Panonskog mornara, koji da bude i malo ironije danas ima isti poštanski broj ka i Split. I opet, izać će istog onog lita kad je rođen i tvoj kvart, kad si sa svima ostalima doselija u novu ulicu, zgradu od sto pedeset radničkih stanova. Ako baš oćete, pamtiš i datum i dan, bija je petak 6. lipnja 1986. i evo ka da je sad, spuštaš se prvi put s velike garaže doli niza skale do svog portuna.

Svjetsko prvenstvo u Meksiku već je bilo počelo, ali s manje od pet na leđima to nisi ni zna. Ljubav prema nogometu i čuvanju uspomena još je čekala po strani, a onda jedno popodne tamo osamdeset sedme oli osme i to će se prominit.

Na četvrtom katu stali su Kraljevići: barba Vlado, teta Gordana i njihovo troje dice. Tina i Slaven blizanci, stariji od tebe tri razreda, a Mate bar deset i njega ste računali u "velike". Je, smišno je to sad ali u malim očima "veliki" su i momci od šesnajst, sedamnajst godina.

U ta davna vrimena svi su nešto skupljali i svaka od tih sitnica - svaka igra, je li - imala je svoju sezonu, misto u kalendaru kad je bila neizostavna. I ovako prid Mundijal to su naravno slije, a Mate je ima čudo toga samo odlučija je da više nisu za njega i krenija ih bacat vama dici s prozora.

Nećeš to nikad zaboravit...

Čega sve nije bilo, moga bi dugo nabrajat: od Fudbalera i timova, košarke, Formule 1, Olimpijskih igara pa do Alan Forda, Bleka, Snorkija, Štrumpfova, He Mana i ostalih junaka. I to šta si uvatija, kasnije ćeš misecima s velikom pažnjom listat, gledat u njih ka u Boga.

A kad ti je osam i po, apsolviraš II. b i dočekaš svoje prvo Svjetsko onda nema draže i važnije stvari od nogometa. Pa dok igrate na male branke onim sebičnijima od sebe šta driblaju, mute, neće da dodaju vikom ponavljaš uvik istu rečenicu:

"Ne moš sam! Nisi Maradona..."

Prvi album

I onda dođe petak popodne - 8. lipnja 1990. - zazvoni parlafon i na ono vječno "oćeš izać vani" kažeš oću, ali tek kad utakmica završi.

"Notti magiche, inseguendo un gol

Sotto il cielo di un‘estate italiana"

Pivaju Gianna Nannini i Edoardo Bennato, a ti ka omađijan gledaš u Diega dok onako zajebantski žonglira na centru prid otvaranje protiv Kameruna.

"Oš se minjat?"

To proliće skupljat ćeš svoj prvi Panini album, Italiju ‘90 od Dečjih novina iz Gornjeg Milanovca. I bit će jedna mala crvena kemijska ka privjesak za ključe i bezbroj puta presavijena stranica iz bilježnice na kockice. Stalno su bili u tebe, čak i dok bi igrali graničara oli na franje jer nikad nisi zna kad će naletit neko s plikom duplih za minjat se. Svaki čas bi križa, skraćiva i iznova prepisiva šta ti još fali, a falilo je 38 komada oni dan kad se dogodila gruba stvar. Šta je bilo, na tvoju glupost mater je uradila još veću, gadno si je naljutija i ona ga lipo iskidala, itnila u škovace. Aj reci pošteno, di ti je pamet bila ostavit album kojeg toliko voliš u regalu, njoj na dohvat ruke i ono glavno, iz dosade poć palit šibice i progorit novi stolnjak? I da propast svita bude potpuna uz te suze doć će i one zbog penala i ispadanja od Argentine, a šteta jer toliko si se veselija svemu tome.

Neko iskupljenje za onaj skršeni nije joj bilo ni u primisli, ali tako je ispalo da si upravo od nje dobija novi Kraš Cro Army. Eto, kod nas nije bilo Eura u Švedskoj - na televiziji je, ali albuma ne - pa ste gurali te male čokoladice ka Životinjsko carstvo, jednako su i mirisale samo šta im je omot u maskirnoj boji i umisto životinja na slijama su bili vojnici. Da, to su već ratne okolnosti, početak ‘92 kad smo minjali i valutu pa su nakon dinara Ante Markovića došli "ruđeri", isto dinari ali hrvatski s Ruđerom Boškovićem na baš svakoj novčanici.

Odnesi u Slobodnu

Dvi stranice naprid, u šestom osnovne već smo imali kune, a vi još duboko nezreli bili ste infišani u USA ‘94, prvo one maskote iz žvaka Dunkin World Football a zatim i Panini čiji je zastupnik za Hrvatsku postala niko drugi nego Slobodna Dalmacija.

"Kupi kruv, novine i šta ostane tebi za slije!"

Tako bi ti rekli doma kad se rano ujutro prije škole tribalo zaletit doli ispod žute zgrade di je cvjećarna Neven. Odma pokraj je bila mini pekara i priko puta dobra stara trafika. Neš ti šta je moglo ostat... taman za kesicu dvi, ali ne buniš se, tebi je i to dobro, sasvim dovoljno da kroz igru probaš dobit još. A igralo se posvuda i svaki božji dan: na lete, tope i poklape, pravi festival dičje radosti s okusom kocke.

I lito je već bilo odmaklo, a za pun album su ti falile dvi: Rumunj Hagi broj 85 i tim Norveške. Nije to ka danas kad sve moš naručit, ako ih ne bi naša u školi, ulici... ne bi nigdi. A di, a kako? Kupovinom novih? Za brza i laka rješenja triba para, a njih je uvik malo. Srićom, uskočija je Frane sa šestog kata, nekim čudom ih iskopa i sićaš se, dođem se pofalit ćaći da sam ga popunija a on iz kužine govori:

"Šta će ti to sad? Odnesi u Slobodnu da dobiješ koju nagradu!"

Kasnije, na zalasku milenija, u proliće 1998. bili ste drugi gimnazije. Muka od lektire, latinski i algebra bile su vam najveće brige, a onda je na trafiku kod Đardina doša France ‘98. Sa šesnajst, sedamnajst mrvu ti je neugodno zbog cura jer ka veliki ste i ne dolikuje, ali kad je jedan kupija, pa drugi... nisu te morali dugo nagovarat, nestali su i obziri i sram. Iako ste znali da ne smite, svejedno bi bacili partiju dvi u zadnjim klupama, samo jedan put niotkud stvorila se razrednica Zora. Vi se pripali, sad će tirada... ipak nije ništa rekla, nije vas ukorila nego se blaženo nasmijala i siguran si u sebi pomislila:

"Vidi ih, gimnazijalci a još dica."

Ma, baš je baza dobit Ronalda, Zidanea, a i "Vatreni" su unutra i odma je veći gušt trošit i otvarat.

Bez najave i razloga

I nisu bile skupe, ali vrlo brzo ste shvatili da ima jako ritkih i bit će teško popunit. Nema veze, više ti nije toliko ni značilo - ni blizu ka prije - jer šta zbog škole, šta zbog samog prvenstva palo je u drugi plan i posli ostalo ležat zametnuto među starim knjigama.

Onda su prošle puste godine, (pre)brzo ka šta godine i prolaze, niste više bili dica nego konji od trideset, četrdeset kad je prid Svjetsko u Brazilu ‘14 izaša novi album. Mate je sad već ima dva sina i zbog njih baš ka i ti nekad nosija sa sobom popis šta mu još fali. Svaki put kad bi te vidija očekiva je da se nešto dogodi, da ih nađeš, izmisliš. I bi, našlo bi se pa si mu ih u poštu ubaciva i tako ga je popunija.

Ne znam kako, ali sad je i to više od deset koraka daleko, novi Mundijal je prid vratima i opet, ne more bez ironije, otvara se za koji dan u Meksiku baš ka i ‘86. Vražje vrime - uvik tako kaźeš - biži, leti priko svake mire i neka se nije puno prominija, Mate ka i ti ide sve stariji, a mali mu od diteta doša do momka i onih istih šesnajst, sedamnajst godina. I kad ga trefiš u ulici, samo se sramežljivo nasmije ka da oće reć ne brini, pamtim i čuvam, to ostaje.

Tako i tvoja glava pamti i čuva na kvintale nevažnih detalja pa ponekad, jutros listajući Zagora, vrati ti jednu epizodu iz ditinjstva ka šta epizode iz ditinjstva uvik se i vraćaju - bez najave i nekog posebnog razloga.