Kad si dugo poslom na putu, kada se uz to nagomila umor, stres, onda ti svakakve gluposti padaju napamet. Intervjuiramo tako japanski kolega i ja jedan drugoga uoči međusobnog okršaja naših reprezentacija u osmini finala, s tom razlikom da ja pričam razumljivi engleski, a on japanski i nekakvu lošu verziju „taksi engleskog”. To vam je ona količina engleskog koja vam je dovoljna da šoferu date instrukciju gdje da vas vozi, a naziv potječe još iz vremena prije aplikacija i ubera. Pa je to sve skupa onako malo potrajalo. Ali kad sam mu već upao i zamolio ga za razgovor koji se s njegove strane pretvorio u tipkanje, onda je to trebalo i odradit do kraja. A još mi je rekao da mogu oni tuć‘ i Hrvatsku i Brazil. I na kraju pitam ja njega za onaj već nadaleko poznati japanski običaj da navijači...