Ditinjstvo uz Jugoplastiku: da se more vratit, ja bi se tamo vratija... U zlatno doba Kukija, Dina i Bože Maljkovića

A šta ti je moglo bit, jedva četri i po godine kad je u proliće 1986. - baš na Prvi maja - u Split stiga Božidar Maljković, novi trener Jugoplastike.

“Svi prijatelji mi kažu: ne idi, to je lijep ali lud grad, potjerat će te kući poslije dvije izgubljene, a ekipa im je kao šareni orkestar koji je jedva ostao u ligi.”

Nije ih posluša, uostalom, “Žutima” su ga priporučili kolege, dva velika imena europske košarke.

“Tri sekunde je trajao razgovor oko moje plaće. Dali su mi nešto, ali budući da do tada nisam imao ništa, prihvatio sam. Žele Jerkov uzima riječ i kaže: E, moj majstore, da znaš šta su o tebi rekli Profa Nikolić i Ranko Žeravica tražio bi tri puta više.”

Iako grubo zvuči, nakon Zorana Slavnića za širu publiku Božo je bija anonimus, posve mlad i zelen ali s puno talenta i rudarski teškog rada nema greške, rezultat je doša.

“Ta klapa bavila se košarkom, a ne pitanjem tko je odakle.”

Zanimljivo, majstorica s Partizanom namistila se baš na Svetog Duju - subota, 7. svibnja 1988. - i od tog datuma krenit će bogata berba trofeja.

“Kad sam dolazio na utakmicu skrivio sam saobraćajnu nesreću, udario sam auto ispred sebe, a čovjek me umjesto pogrda ohrabrio: Ništa šjor Božo, samo vi osvojite titulu i sve će biti u redu!”

U atmosferi na tragu one punih Jazina, navijanje, buka... “Žuti” igraju ka u transu. Uvik korisni Goran Sobin, “naš Veli Jože” postaje neočekivani junak s 28 poena, a usput je stiga zabit i jednu tricu za potpuni urnebes.

“Kao da sanjam, ovo je kao iz bajke...”

Fala van, dico

A kako onda, kojim ričima opisat čudo iz Munchena - četvrtak, 6. travnja 1989. - kad smo nakon Barcelone tukli i strašni Maccabi iz Tel Aviva? Jednako ka u polufinalu dva dana prije nismo bili ni f od favorita, ali ponekad je tako i bolje, lakše je igrat. I igralo se u valovima: plus minus pet, malo za njih, malo za nas... zapravo cilo vrime egal. Uz Kukija i Dina presudnu rolu odigra je Zoran Sretenović, čvrstom obranom zaustavit će raspucanog Dorona Jamchija, a ni Sobinu nije bilo lako borit se u reketu s mrcinama od Mageeja i Mercera. Cilo vrime neizvjesno, ne pridaju se Izraelci, pokušavaju okrenit ali kad je Rađa istrča kontru i svom snagom zakuca utakmica je bila gotova. Nezaboravan trenutak i glas Borisa Mutića koji - skupa s vama doma - u zanosu grca, viče:

“Jugoplastika je na krovu Europe!”

Istina, s onim prepoznatljivim peharom u rukama ostalim poletarcima Duško Ivanović parija je otac, a točno tako se i drža, ka pravi kapetan i vođa.

“Evo sam sad i ja postao Splićanin, posvuda me svi dobro dočekuju, uživam što sam na Gripama, a nadam se da ćemo osvojiti još pokoju titulu... Čujem da dolje sve gori, da se fešta, slavi, jedva čekam da dođem kući i podijelim radost s tim gradom!”

Radost je blag izraz, od aerodroma u Resniku do Gripa bija je to doživljaj usporediv jedino s Wimbledonom 2001. i dočekom Gorana Ivaniševića. Na jugu ni ne ide drugačije, od silnih emocija učas poludimo, nestanu svi obziri i kočnice.

“Izlazili smo iz autobusa isprid dvorane. Bila je tu i jedna gospođa od sedamdesetak godina, vjerojatno danas nije među živima. Svakome od nas je ljubila ruke i ponavljala: fala vam dico, fala vam dico! I sad kad se toga sitim dođu mi suze na oči.”

I stvarno, uspjesi “Žutih” činili su nas sritnima ka da i mi sami imamo nešto od toga. Svi su postali infišani u košarku, pratili, čitali... a tek vi mlađi, po kvartovima koševi bi nicali na svakom koraku. Ma, čak i na selu, miljama daleko od gradskog asfalta tvoj ujac Vinko stavija je ispod skala jedan lipi obruč s tablom da se more bacit na basket.

Najbolje ne dolazi

Ajde, u Europi je znalo bit i poraza u režiji San Epifanija i vražjeg Nikosa Galisa, zato kad bi gubili da bude lakše za podnit ne bi gledali do kraja nego pribacili program na “Kviskoteku” ili “Bolji život”. Ako imaš priko četrdeset ne moš se pravit Englez i lagat da ne pamtiš tu seriju? Intrigantne zaplete i žive dijaloge stvara je rođeni Sinjanin Siniša Pavić, a gostovali su u njoj i naši glumci, redom likovi iz “Velog mista”. Zar moram crtat? Pa jebemu miša, da sad ne beštiman... Meštar i Ferata, Boris Dvornik i Aljoša Vučković ka Lujo i Ivo Lukšić, za žuntu još Kate i Tonći, Mira Furlan i Milan Štrljić.

Odvukla me digresija...

U Splitu ti je Hajduk sve, ono šta se kaže “veći od života” i sad zamisli u kojoj miri moraš bit velik da bi ga zasjenija? Makar nakratko i to im je uspilo, ali nakon Zaragoze i obranjenog naslova neki su odlučili otić.

“Reći da najbolje tek dolazi za mene je drska laž, moje četiri najljepše godine su prošle...”

S litom ‘90 minjaju se mnoge stvari: ime kluba u POP 84 i krvna slika skoro pola momčadi. Otišli su i Božo Dioklecijan i do jučer neizostavni Rađa, Ivanović, Sobin. Naravno, bili smo slabiji ali Kuki je tu, ka i novi trener Željko Pavličević, sve efikasniji Velimir Perasović i odlični Zoran Savić, Žan Tabak, Aramis Naglić.

I Ante Luster.

Naš Amerikanac Avie Lester koji, budimo iskreni, po znanju ne bi proša ni probu u Alkara, samo eto, odma je posta miljenik Gripa pa nije bilo nazad. E da bi posli - uz dva zrna ironije - svoju najbolju partiju pružija u Parizu kontra Maljkovićeve Barcelone za treću uzastopnu titulu prvaka Starog kontinenta.

Ostalo je još apsolvirat ligu, a u završnom činu play-offa čeka nas je stari rival. Bez NBA Divca, ali opasni s toliko poznatih imena: Đorđević, Obradović, Danilović, Pecarski, Nakić, Paspalj. Nimalo nalik “prijateljima fudbala”, ljubitelji košarke oduvik su bili nekako normalniji, manje divlji i znali bi pokazat poštovanje i prema protivničkom igraču kad to svojom klasom zasluži. Upravo takav prizor viđen je te nedilje 28. travnja 1991. u beogradskoj Hali sportova, sva ona mržnja koja se valjala ulicama nije bila važna, unatoč visokom porazu domaćina i glatko izgubljenom finalu pri Kukijevu izlasku iz igre čuja se - pljesak.

t..

Padale suze

A di ćeš većeg priznanja?

U to doba još je bilo i vrimena i šanse da se ako ne na ujedinjenu Njemačku ugledamo barem na Čehe i Slovake. Ali znate i sami, nama je uvik i u svemu falilo pameti.

“Ispod šlema mozga nema...”

Bit će zato rata i ratova, ugasit će se i Popadići i ta zlatna generacija. Godinama kasnije pouzdana šestica “Žutih” Luka Pavićević primotat če film na rastanak i Josipa Bilića, jednu od vodećih figura kluba.

“Biba me dočekao u svom uredu s novinarima. Svi su bili jako ozbiljni, valjda su slutili. Zamolio sam ih da izađu na pet minuta da se pogledam s njim oči u oči. Ne, nisam osjećao nikakvu ugrozu, ali ne bi bilo fer da ostanem u Splitu kada se sve drugo raspada, kada moje prijatelje vode u rat. I zato sam Bibi vratio ključeve od stana i izrazio mu zahvalnost za svu podršku koju mi je pružio. A on nije izdržao i počeo je plakati pa sam zaplakao i ja. Trebalo nam je malo vremena da se sredimo...”

Tribalo nam je malo vrimena da se sredimo, naviknemo i pomirimo s tim da “Žuti” nisu ni blizu šta su bili. Pod novom zastavom slidilo je “Sto godina Cibone” ili kako se već zva onaj roman Gabriela Garcíje Márqueza... da, samoće. Bit će tek ritkih bljeskova koji da ih je izbrojit stali bi na prste jedne ruke. Mislim, mimo onog koša Roka Ukića u zadnjoj sekundi za Kup 2004., u glavi čuvaš samo dva draga momenta: dramatičnu pobjedu protiv Partizana u Pesaru ‘97 i prvu titulu prvaka Hrvatske 2003. kad su se ka u “TV kalendaru” opet ukazali Pero Skansi, Jure Zdovc i Dino Rađa.

Jesu, Gripe su i dalje na istoj adresi, dvorana velika i mala uz ostatke ostataka nekad slavnog Koteksa. I danas kad tamo prođeš - a prolaziš često nekim poslom ili šetnjom - probudi se fantast u tebi i po ko zna koji put poželiš se vratit.

Volija bi više od svega.

“Ali šipak, nešto ipak tu ne štima, život nije loto...”

Piva je Dado Topić na kraju svake epizode “Boljeg života”.