- Ah, znan zašto zovete... – uzdahnuo je na drugoj liniji Vilson Džoni.
Nije mu bilo lako. Rana je još friška, našeg Jure više nema, ali je Džoni nekako skupio snage progovoriti o svom najboljem prijatelju. S Jerkovićem je bio ka' prst i nokat.
- A šta ću ti reć... Odrasli smo u istoj ulici. Ja san bija u Rade Končara, a on gori, poviše Prvoboraca. Znamo se otkad smo bili dica. On je u Hajduka doša 1963. i od tad smo bili skupa. Nerazdvojni – počeo je Džoni.
Nije jednostavno osjećaje pretočiti u riječi kad se suočiš s ovakvim gubitkom. Nekad je dovoljno samo pustiti srcu da priča.
- Bija je najveći igrač Hajduka svih vrimena, po meni. Apeliran na Hajduk da mu digne spomenik. Svaka čast Frani Matošiću, Vukasu i ostalima, ali Jure to zaslužuje. Bija je najbolji...