Zva nas je da dođemo dok je još živ. Grintav je. Koliko se samo namučija da svoju Sutinu uredi, a sad joj priti nered...

Uznemirili se Sutinjani. Razmiču zavjese. Vire kroz ponistre. Hrabriji izlaze prid kuću. Naslanjaju se na ogradu. Borci. Draže in je vidit policiju nego novinare.

Šta je sad bilo. Pitaju bez da išta govore. Prate nas pogledon i misle se čiji li smo. Saša Ljubičić? On im prvi pada na pamet. On je zadnji u Sutini bio.

Nije. On je ćelav.

Da nije Ante Tomić? Baš bi volili da je Ante Tomić, Sutina bi zauvik pantila taj dan.

Nije, on nosi šešir.

A neki đava je. Tu nema greške.

Ilija protiv Ćamila

Usrid sela smo. U Šolićima. Na balotaškon terenu. Rano je prijepodne, balote su razbacane, one stare, drvene, zbrokvane, Sunce nas upozorava da će za koji minut zapržit, a turnir za Svetog Iliju, koji tek ima doć sa svojin ognjenin kolima, već se ozbiljno zahuktava.

Na ploči, pribijenoj na kućicu od bloketa, stoji da će u petak 10. sedmoga u pet sati prvi meč odigrat Ilija Njukukin protiv Ćamila. Ne zvuči ka derbi, ali dalo bi se pogledat.

No, nismo u Sutinu došli radi balota. Ali jesmo radi zoga. Jer, zog je napravljen navr srednjovjekovne nekropole. I sad se po selu čuje da će se nadograđivat. Spominje se i čvrsti objekt. Dućan. Kafić. Šta li. Da ljudi imaju di sist i popit ladnu pivu.

I da se imaju di popišat. A ne ka sad. Stavilo školjku i pisoar na otvoreno, iza zida, odma do gajbi od ožujskog, pa tresi pajdo. Da ti koji punat ne uteče.

- Bolje mi je mučat, ali neću, nisan nikad muča pa neću ni sad - govori nan Josip Šolić.

On nas je i zva. Da dođemo dok je još živ. Jer lipe je godine uvatija. Punih 88 ipo. Baš tako oće da zapišemo. Priti prston ako falijemo.

- Ne želin da mi piše da san umra mlađi nego šta jesan, oću da se vidi koje san godine uvatija. Znači, ako umren sad, šta neću, mora pisat da san umra u osandeset devetoj, a ne sa osandeset osan godina, to zapantite.

Prvi načelnik

Grintav je. Koliko se samo namučija da svoju Sutinu uredi, a sad joj priti nered na sve strane. On je otkrija nekropolu, izvadija kosture, stavija ploču, doveja struju, vodu, telefon...

- Jesan, ja san - ne skriva.

Bija je prvi mućki načelnik, jer Sutina je pod Mućen, a prije toga je bija i predsjednik mjesne zajednice, sidija je i u solinskome vijeću, kad je Sutina bila pod Solinon, a ovo svoje lipo, zeleno misto predstavlja je i u ono davno vrime šta se pari da nikad nije bilo kad je postojala velika zajednica svih općina uokolo Solina i Kaštela na čelu s gradon Spliton.

- Jesan, ja san - opet potvrđuje.

Zapravo, da nije Maloga Vakule, Josip Šolić bija bi najpoznatiji Sutinjanin.

- Ma, ne spominji mi ga, reka san mu nekidan da se drži prognoze, a on počeja pisat o ženskin papučama - i dalje grinta.

Pa se smije. Gušta. Napokon, kaže, ima s kin razgovarat.

- Pričan ja i s onon umjetnon inteligencijon, jesan, skoro svaki dan, i nije loša, svašta zna, daje mi sve podatke, ali ovako uživo mi je isto draže - govori.

Spominje se svega i svačega, "Slobodnu" čita ka Tolstoja, od korice do korice, a Smoje mu je bija najdraži. A kome nije, gledamo se ka da smo nešto skrivili. Skoro da smo zaboravili po šta smo došli.

- E, bravo, ajmo tamo!

Odosmo. Do nekropole. I do balota. Na kućici iza koje se pišaju kibiceri crnin slovima piše ZDS. A isprid zoga okačena je zastava. Ona prava, bez krune i s prvin bilin poljen. Da se zna da je počeja turnir. I čiji je.

- Evo, ovo je triba bit spomen park, a vidi šta je sad - pokazuje Šolić na stećak u obliku križa.

Tri iljade kvadrata

Kad je prije četrdeset godina nekropola otkrivena i kad je Zavod za zaštitu spomenika kulture počeja sa iskapanjima srednjovjekovnih grobova, "Slobodna" je ovako pisala:

"U ovoj akciji posebno treba istaći i pohvaliti inicijativu, suradnju i pomoć Mjesne zajednice Sutina, koja, prema ocjeni prof. Mate Zekana, rukovodioca istraživačkih radova na tom lokalitetu, predstavlja pionirski posao u našoj arheološkoj praksi. Naime, još nikada nijedna mjesna zajednica nije pokazala toliki interes i želju za provođenjem arheoloških istraživanja te nije zanemarivo da je za provođenje ove akcije osigurala i svu potrebnu radnu snagu."

A sve to radi Josipa Šolića. Ajmo, Sutinjani, dižite se i plješćite.

- Jesan, ja san, ovo je djelo mojih ruku, a pljesak sigurno nećete čut - mrko će.

Ne bi se reklo, ali zaštićeno područje uvatilo je više od tri iljade kvadrata. Taman za šezdesetak stanova. Ili za parkiralište od najmanje dvista auta. Da smo u Splitu, ne bi se puno mislilo.

- Sve oće srušit, sve - žesti se stari Šolić.

Ko, pitamo, dajte imena da in mi na vrata pokucamo.

- E, ko, ko, ne znan ja ko, ima ih koliko oćeš, cila je to inicijativa, eno su već dio zoga betonirali pa prikrili zemljon da se ne vidi.

‘Mate, zaustavljaj!‘

I jesu, stvarno, nije tribalo puno prpat. Desetak kvadrata, odma ispod zastave, betonirano je.

- Oće oni ovde sebi gradit - ponavlja Šolić.

Šta oće gradit, govorite, da in mi vraton zavrnemo! I dajte, recite više, ko su oni.

- Mislioci sigurno nisu, takvih u selu nema, kad san ja stavija ploču nije in tribalo dugo da je razbiju - prisića se Šolić pa dodaje da nije ni on neki veliki mudrijaš, ali da baren zna šta je za selo dobro, a šta ne valja.

- Nisan ja protiv balota, bože sačuvaj, neka igraju ljudi, ali ne dan da se ovo uništi, ovo triba bit spomen park, naša povist, a ne da neko sve uzurpira i otme. Toliko opivana Sutina nema ništa drugo osin svetoga Ilije i ove nekropole - gorko će.

Reka je, kaže, i načelniku, "Mate, ako ovo ne zaustaviš, ajme tebi, svi će znat šta si dopustija".

- Svi bi oni volili da ja umren i da ih pustin na miru, ali neću još, ne, ne, još će me gledat, satrat ću ih - obećaje.

Muka mu je kad se siti da cila nekropola zapravo nije ni istražena, i da je staro groblje puno veće nego šta se znade.

- Naši stari su ovo zvali grablje, e tako, grablje, a ne groblje, pa tako i ja to od rođenja znan. A znali su i da se u grobove ne valja dirat. Eno - pokazuje štapon na kuću priko puta - ona kuća je sagrađena na groblju i cila joj je obitelj izumrla, a i ona druga - okriće se na drugu stranu - isto će tako, nemaju nasljednika.

Brrr, ježimo se. Šoliću, nije nan ovo tribalo. Obećali ste nan vlaška posla, a ne vražja.

- A da kakva su - vrti glavon.

Čudna betonaža

Nije nan više smišno. Idemo zvat načelnika Matu. Bebića. Lani je priuzeja vlast od znamenitog Filipa Stupala i sad kusa šta je odavno skuvano.

- Šta se Općine tiče, na tom lokalitetu nikakva građevina niti može niti će bit sagrađena - uvjerava nas.

Zog je tu otprije, ka i nekropola.

- Komunalni redar je sve obaša i nikakvih saznanja o nekakvoj gradnji tu nema. Ta parcela spada pod javno dobro i nikakva privatna inicijativa to ne može prominit - tvrdi načelnik.

Njemu se, kaže, niko nije javija da bi tu nešto minja ili gradija. Čuje se samo sa starin načelnikon Šolićen koji ne pristaje vikat da će se veliko zlo s nekropolon dogodit.

- Ja ne vidin ko bi to i kako moga napravit, a da Općina ne zna - kaže Mate.

A opet, neko je stvarno zabetonira komad zoga, čudno je to. Nije Josip Šolić otiša na kvasinu. Neka ima 88 ipo godina. I zna sve novinare napamet. Bolje imat s njima posla, nego s policijon.