Reporter ‘Slobodne‘ proveo dan s pogrebnicima na Lovrincu: ‘Prije sam sprovod gleda s trista metara, a sad bi moga prispavat u grobu s pedeset mrtvih! Šta ćeš, triba živit, dicu školovat...‘

U njega je Bono ime. Zaprima, oprema i izdaje pokojnike.

– Samo što nisam Vox, onaj pjevač poznati, "U2", već je u mene prezime Divković. Iz Zavidovića.

– Čuj to, Bosanac?! Je l' ostalo išta gore iza rata?

– Kućica bila nova devedesete. Mala, šest sa pet. Ko bombona! Lamperija bila, sve, smrekov brodski pod, pet centimetara. Imo si samo donijet kesicu hrane, sjest i jest. Danas čačkalice nema! Odnijelo, opljačkalo.

– Otkad si na Lovrincu?

– Tito umro četvrtog maja, ja došo na poso dvaesdevetog. Petak bio. Znači, osamdesete. Četerest i jednu godinu gulim.

– Mašala!

Kaže Bono, u ta doba svak je mogo poso dobit na groblju, al' ti nisi mogo lako do stana. Tražiš ko izdaje stan, da budeš podstanar, plaćaš fino gazdi i stanuješ.

– Al' jok! Čim bi reci da si grobar,...