StoryEditorOCM
Split‘treba bit u dobre‘

Hoće li stogodišnjakinja morati iseliti iz Marmontove? Legendarni Gerard Denegri ne gubi nadu: ‘Tu sam prohodao...‘

Piše Marin Prvan
27. studenog 2023. - 07:37

Sudskom presudom je odlučeno da je Grad Split dužan prepustiti 545 kvadrata vrijednih nekretnina na Prokurativama državi. Riječ je o četiri poslovna prostora, od kojih je jedan onaj hrvatsko-francuske udruge "Alliance Francaise de Split".

Slučajno - ali svakako i uzročno-posljedično - u prostorije alijanse se ulazi s Ulice maršala Augustea Marmonta. Premda već stogodišnjakinja, udruga se na ovoj adresi nalazi od 1947. godine, kada je tu počela djelovati kao podružnica Francuskog instituta. Njen sami osnutak se dogodio 1922., i to pod nazivom "Cercle Français de Split – Francuski krug u Splitu".  Splitski Francuzi su prvo stolovali u ateljeu slikara Ante Katunarića, 1923. su preselili na Francusku obalu (današnju Rivu), a od 1931. su bili na Pjaci.

Trenutni prostor je, po svemu sudeći, dobijen u najam od privatnog vlasnika. Kasnije - do dan danas - se njemu gubi trag, a otad se nekretnina dodaje između lokalne i nacionalne administracije. 

- Ovaj prostor je bija razrušen od bombi, a jedan od uvjeta za ulazak je, navodno, bila obnova najmoprimca. To je učinjeno o trošku francuske države. A nakon toga, te iste godine, su se dogodili moji prvi koraci baš ovde u ovom prostoru - uvodi nas u priču Gerard Denegri, suosnivač i trenutni potpredsjednik Alliance Francaise de Split, inače i dugogodišnji šef protokola Grada Splita.

image
Vojko Basic/Cropix

Ovaj bivši počasni konzul Francuske u Splitu je Splićanin po ocu i Parižanin po majci. Ali francuski govori - po francuski.

- Francuski govorin ka Francuz, jer mi je to materinji jezik, šta san ga naučija od matere. Tako da, kad govorin hrvatski svi misle da san Hrvat, kad govorin francuski svi misle da san Francuz. Znaju me pitat: "Ako si bilningvista, kako sanjaš? Na koji jezik?" Pa san zaključija da ako san dugo bija sa Francuzima i cili dan govorija francuski, onda mi je taj dio mozga aktivan. Kad je tako, sanjan francuske snove - priča nam Denegri. 

A u prizemlju Marmontove 3 se već dugo sanja na francuskom. Tu su se, naime, okupljali gimnazijalci, studenti i umjetnici, kojima je ova udruga bila prozor na Zapad. Tu su bili francuski filmovi, časopisi i novine, ali su se organizirale i izložbe, predavanja, pa čak i plesnjaci. Alijansa ima i jako bogatu biblioteku, a neke knjige su stare i 80 godina.

Saznajemo da u prostorijama udruge, prvih pedesetak godina, nije bilo dozvoljeno podučavati, jer se nije smjelo na taj način školovati van socijalističkog sustava. Ali, otkriva nam sugovornik, isto se znalo krišom držati tečajeve francuskog jezika.

- Onda je 80. umra Tito, došla inflacija i vrimena nisu bila laka. Francuzima je postalo teško plaćat direktora, familiju mu i tajnicu pa su odlučili otić ća. Al onda je u priču uskočilo par frankofona i frankofila koji su 84. osnovali Jugoslavensko-francusko društvo prijateljstva. Prostor je, u to vrime, nastavila plaćat Općina. Nakon par godina je došla i demokracija pa smo dobili i mogućnost ka udruga radit tečajeve. A, kako postoji francuska alijansa u cilon svitu, mi smo se njima 94. javili i pitali da nas prime u svoju familiju. Uvjet je bija da se samo financiramo. Na taj način smo se povezali s Ministarstvom obrazovanja u Parizu, zbog čega naši polaznici dobiju međunarodnu priznatu diplomu. 

image
Ante Cizmic/Cropix

Ipak, u 2023. nema više Općine, a Grad se miče da ustupi mjesta državnim tijelima. A kakvi će biti apetiti Republike Hrvatske, zasad je teško reći. 

- Nadajmo se da ko god bude vlasnik, da će se ovaj centar kulture očuvat. Jer, ako nas pošalju negdi na Split 3, na treći kat, ko će više znat za nas? - pita se Denegri.

Osim toga, kaže (ipak) Splićanin, francuska tradicija u ovom gradu nije nešto što se da tako lako zanemariti.

- Kad neki Amerikanac šta je učija u Los Angelesu francuski vidi alijansu, on uđe malo sa mnon popričat na francuski. Onda me pita di je takva stvar za Amerikance, a ja mu kažen da neman pojma. Isto za Nijemce i Engleze. Onda se oni čude zašto to Francuzi imaju pa im ja objasnim da je to duga tradicija i da smo već 76 godina na ovoj lokaciji, u Marmontovoj. A maršal Marmont je puno napravija za Split. Proširija je rivu, srušija je bedeme da se grad može razvijat, učinija je kanalizaciju, maka groblje put Sustipana... Još je Napoleonov zakonik omogućija civilna vjenčanja i rastavu, a da ne govorimo da su se u to doba donile i ideje francuske revolucije. I to se sve dogodilo u samo šest-sedam godina, koliko su Francuzi bili tu - napominje Denegri.

Pitamo ga boji li se da će Ministarstvo turizma to sve ipak zanemariti i ovu atraktivnu lokaciju ponuditi tržištu za prenamjenu u disko klub ili restoran. 

- A slušajte... Treba bit u dobre s premijeron. A premijer mi dobro govori francuski... - ostaje pozitivan dugogodišnji predsjednik alijanse.

image
Vojko Basic/Cropix

Međutim, ne govori samo premijer dobar francuski, nego i 200-njak Francuza koji su našli dom u Dalmaciji.

- Ima ih puno koji ovde dolaze živit. Umirovljenici kupuju nekretnine na Braču, Hvaru, Šolti... Kako ovi stariji ne znaju ništa osim francuskog, njima je puno drago doć u Alliance, da se informiraju. Ima i mlađih koji rade na daljinu. I moran reć da su uglavnom svi zadovoljni. Čime? Svakako čistoćom, barem u centru grada, ali i u apartmanima. Onda sigurnošću. Meni neke mlade Francuzice govore kako su oduševljene šta ovde mogu šetat cilu noć same. Ako oće. U Parizu se to više ne može. Ima kvartova di do deset uri mladi moraju bit doma. Nasilje je na Zapadu strašno, u nas ipak nema toliko toga. Onda me pitaju i kako su kod nas ljudi tako veliki, muški jaki, a ženske lijepe. I odakle Hrvatima toliko dobrih sportaša, a mal su narod. Za spizu isto kažu da nije loša, al su afanali kako je skupo. Skuplje nego u Parizu - prenosi nam Denegri.

Naravno, kažemo, pa Hrvatska je mlada demokracija. Tržište je tu tek nedavno oslobođeno i sada uslijed te puste slobode svi mogu raditi što ih je volja.

- Znate koji je problem s našon Hrvatskon? Šta su nas učili da posli socijalizma dolazi komunizama a mi se vratili u kapitalizam! I onda je država morala, nakon 50 godina društvenog vlasništva, vratit sve u privatno. Prodavat tvornice za kunu. Radit denacionalizaciju, dekonfiksaciju i deekproprijaciju. I onda dobiješ katastrofu. Tako nastaju oligarsi i korupcija. Na Zapadu se sa korupcijon bore već 200 godina pa su je malo smanjili. A nama još uvik neke afere, stalno nekoga hapse... Jer nismo imali pravni sustav za uradit tu tranziciju kako triba. I onda ljudi imaju osjećaj da nisu ništa ukrali, a nakesali se para samo u dvi godine. I to je veliki problem. Evo, da san ja sad bogat, moga bi van platit da napišete i nešto lipo o meni. Al šta ću kad nisan... - sliježe ramenima Splićanin.

image
Vojko Basic/Cropix

U socijalizmu, prisjeća se, nije bilo nezaposlenih i svatko je mogao dobiti stan od firme. Zbog toga, tvrdi, ljudi nisu bili pod stresom zbog posla, za razliku od danas.

- Recimo ovi šta bi radija u škveru bi uvik tamo nešto ukra i odnija doma. Pa kad bi se išlo obrađivat lozu bi se uzelo bolovanje. Naravno da je sve bilo siromašnije i manje si ima, al se snalazilo. Samo se više dililo nego proizvodilo, a neko triba i radit. I to se onda moralo urušit. Zapad je u to vrime stalno stvara. Tamo su morali radit da bi zaradli. Onda se mi čudimo kako oni Nijemac i Englez gledaju svaki cent. Gledaju jer su se krvavo namučili za njega, a u nas je bilo dok ima-ima - tumači nam Denegri, u prostoru kojeg dok ima-ima.

Denegri: "Ja san proizvod slučajnosti šta je kapo od makinje proša priko rive"

- Mater mi je bila novinarka u Parizu 30-ih godina. Onda je dobila ponudu da radi na jednon kruzeru s kojim je bogata klijentela tribala ić po Mediteranu. Inače takvi brodovi nisu posjećivali istočni Jadran, ali je taman to oplovija engleski kralj Eduard VIII., kad je abdicira, sa svojon novon ženon Amerikankon. Pa je to postalo popularno. Jer, ako je tamo sa ljubavnicon iša ovi šta se odreka krune, onda je tamo sigurno lipo. I tako 1935. u Split dolazi brod sa 300 Francuza. Bija je to veliki događaj za grad u to vrime. I tribalo im je vodiča. Tada ih nije bilo ka danas na svakon kantunu. Tražili su se oni najbolji, koji najbolje znaju francuski. Kako je meni otac bija profesor francuskog, među ostalima su angažirali i njega. I lipo je on proveja tu grupu di mi je bila i mater, a ona je posli ture njemu prišla i zamolila ga ako joj može ispričat još nešto dodatno, kako bi mogla to unit u svoj tekst, da joj bude zanimljiviji. Pa se se dogovorili popodne nać u kavanu Troccoli.

Meni mater nije znala di je to, al je vidila na rivi jednu kavanu, zvala se Matić. Računala je da je to ka u Nici, da su najbolje kavane na šetnici uz more i zaključila da to mora bit to. I sidi ona tamo već dvadesetak minuti i slučajno prolazi kapo od makinje broda. Pita je: "Gospođice, šta radite tu u kavani sama?" A ona kaže: "Ovi profesor Dalmatinac mi je reka da će doć u pet uri. Al znate kakvi su oni, ima bit da je on zaboravia il zaspa..." Pa joj je kapo kaza da je taman proša priko nekog trga, bila je to Pjaca, di su sidili ovako malo ozbiljniji ljudi i da bi možda mogla ić provjerit tamo. U isto vrime, priča meni otac, on se lipo obuka, stavija leptir mašnu i sija u Troccolija. Čeka ovu, nje nema. Kaže on sebi: "Vidite vi tih Parižana, kako nas oni gledaju s visine..." I taman se diga i da će krenit ća, a ona mu maše s dna Pjace. Znači ja sam proizvod slučajnosti šta je kapo od makinje proša priko rive i reka mojoj budućoj materi di triba ić. 

Nakon toga je on iša u Sorbonneu na usavršavanje, a ona dolazila po Dalmaciji držat predavanja. Ostali su u vezi i 1937. se vjenačali. Tri godine nakon mi se rodija brat, a ona je 1946. opet u drugom stanju. Posli rata je u Splitu sve uništeno i vlada bijeda, a ona tu nema nikoga od svoje familije da joj pomnogne. Onda se odlučila ić kod svojih u Francusku. Išlo se priko Rijeke, koja je u to vrime još bila podijeljena između Jugoslavije i Italije, a do broda se tribalo proć priko međunarodnog mosta za Sušak. I dolazi ona tamo, puna bagaja, a s druge strane stoji jedan partizan. Pita je: "Drugarice, di ćete vi?!" A ona nije znala dobro hrvatski. Recimo, sa mojon babon u Splitu je pričala talijanski. I nije se mogla sporazumit s ovin. Srića, vidi to sa strane neki oficir, dođe do nje i pita je ko je. Ona kaže: "Žena profesora Denegrija." Ovaj u čudu odgovara: "Aaa to je moj profesor! Gospođo, prođite!" Koja je to slučajnost bila... I tako smo nas troje došli u Pariz i tamo san se ja lipo rodija. Iman još uvik brzojav šta je mater poslala ocu u Split. Kaže: "Rodija ti se drugi sin, dobar je, tri kila i pedeset. Dođi." Samo, to je bija 10. misec, a otac je radija u školi. Tako da je on stiga do nas tek u šesti misec iduće godije. I onda smo se svi zajedno vratili na početak školske godine u Split. Otad san ja, do dan danas, na istoj adresi. Al isto san svako lito iša u Francusku... 

Želite li dopuniti temu ili prijaviti pogrešku u tekstu?
07. studeni 2024 12:11