“‘Ajde dođi, fali nam peti.’ Ja san tek kasnije svatija šta to znači na picigin kad ti fali peti. Picigin bez petoga, to je ka postol bez špigeti, ka tava bez drške, ka briškula bez četvrtoga i ka brak bez trećega. Uglavnom, to je najdepresivnija situacija koju možeš zamislit. Kad se vas četiri dodajete i svaki čas gledate prema onoj nizbrdici od ulaza, kad će se ko pojavit. I onda, eto ti petoga sa šugamanon, grize jabuku, pomalo se vuče, a mi četri iz mora: ‘Govno, kurbin sine, kretenu, ajde, pantagano, ulazi!’”
Tako je pisa Ćićo o svome najdražemu sportu; u čarobni krug primili su ga 1966. godine i dok mu motor u prsi nije prvi put prije par godin priskočija, posvetija mu je svaki dan svoga života. A mislija se vratit, ćutija se jak za bacit na još koju pak...
