Ćićo, nismo te zaboravili. Reka si: ‘Neka i za menon nešto ostane. A neš ti... slova, sama slova‘. Ostalo je puno više

"Stipe vam je jedan momak s Pujanki, ima mu godin ka mome Mili i on je veliki jubimac ovoga ča ja pišen..."

Jesi, bija i osta veliki ljubitelj njegova pisanja, ali ako ste sve ove godine živili daleko od novina, moguće da vas i neće bit puno briga o komu uopće pričam.

A to bi bila šteta.

Rođen iza onog rata, prvih deset učinit će tu na Bačvice i one su ga obilježile, ostavile trajni pečat. Kasnije, u zoru šezdesetih, kad mu oca Franu posal odvede na sjever, jasno, seli se i on, pa će više razrede osnovne, gimnaziju i studiranje provest gori u Zagreb. Na prvu glava sva u vitru, zanimaju ga cure i balun, a za ispite ćemo lako. E, ali stari je vidija kud to vodi, naljutija se i posla ga u vojsku da se uozbilji, da dođe k sebi i posli bi uvik priča kako je tamo shvatija da se na one sa školom gleda malo drugačije, je li, s više respekta.

Kad je svoje odslužija, konačno se uvatija knjige i knjiga, samo za razliku od nebrojenih Dalmatinaca koji se posli diplome nikad nisu vratili, on je odlučija: lip je Zagreb i volim ga, ali doma sam u Split, šta bliže moru, salbunu i radostima lita.

Onda je prošlo vrimena...

I nije za čudit se, kad završiš ekonomiju i carinik si, svaki dan te čeka ista činovnička rutina i to čovika umori, štufa. A kako je bija pun talenta, duhovit i lucidan ka malo ko, krenit će u smjeru poziva po kojem je i (p)osta poznat.

Iako posve mali, sićaš se kad bi ćaća doša doma s posla i iza ručka lista novine - uvik od zadnje stranice - smija se na Paška kako se obuka u široke gaće i sve ih zajebaje. Da, politička karikatura u Slobodnoj Dalmaciji: crta je Branko Efendić Efi, a crtu, dvi bi Ćićo napisa. A di su još Berekin, Pomet, Luminova pošta, križaljka, luda Dora i tebi najdraže ricete šjore Šimice u kojima kroz ženski lik i batude o spizi vrti slike ditinjstva, svog i onih starijih generacija. Ali sve to na stranu, krajem devedesetih u Feralu će se rodit "Teletina", na početku zamišljena ka televizijska rubrika, narasla je u nešto puno bolje, u širu društvenu kritiku.

"Svega u njoj bude: i zafrkancije i tuge, i ljudi i neljudi, a najviše dobrote."

I da ne bude nalik drugima - samo još jedna kolumna puna moralki i cinizma - imat će i lipi, najlipši šug: obiteljsku komediju. Moj Bože, koliko smija uz punicu, ženu i tri sina... samo nije to ono na bazi viceva, da je predvidljivo i plitko, ma ni blizu.

"Smoje bi me ubija da pričan viceve. Reka bi ajde u kurac ti i vicevi. Pričaj šta si čuja, vidija, šta ti se dogodilo. Daj anegdotu, a ne vic!"

Nakon odlaska sa Šetališta Bačvice 10, tamo od sredine 2002. bit će opet dil Slobodne i trajala je ta serija dobrih šest sezona, sve dok se neko pametan nije sitija jedan od simbola grada priselit u Dugopolje, šta je imalo rezona otprilike ka da Sv. Duju ili Hajduka makneš iz Splita.

To se ne radi!

Najglasniji u javnoj pobuni iz želje da se takva ludost ipak ne dogodi, upira je, molija, objašnjava... samo ka i mi toliko puta u svojim malim bitkama ispa je - naivan. Mrvu se zaletija, priračuna misleći da će i svi drugi poletit, stat uz njega. Doduše, neki i jesu - valja im priznat - ali nedovoljno za prominit bilo šta, volju gazde ponajmanje.

"Ili se pokloni ili se ukloni..."

Bit će ovo drugo i taj poraz mu je teško pa jer uz crveni karton za žuntu se još i razočara u kolege i neke dotad neraskidivo bliske prijatelje.

"Lakše je pisat kako živiš nego živit ono šta pišeš."

Jedno takvo prijateljstvo ima je i s Mosorom - Miloradom Bibićem, naravno - i kako si ga zna, reka ti je da prilazi u Novi list iz Rijeke. Nikad prije te novine nisi ima u ruke, ali od jeseni 2008. svake subote si ih kupova i tako ga nastavija čitat. Prvo pod naslovom "Kvadratura druga", a zatim "Stent by stent" ka otvorena aluzija na probleme sa zdravljem.

"Pisac koji je uvijek imao previše srca za novine u kojima piše..."

Uzima je sve k srcu, a isto ga je počelo mučit, tramakavat po doktorima i neko vrime će nestat s trafike.

"Možda, ako... nije lako."

Tako je glasila prva poruka koju ti je posla jer više nisi moga izdržat pa si mu se ipak javija i pita kad će nastavit pisat.

Zašto kažeš ipak?

Dugo si bija "na klupi", tih i suzdržan, bez da se guraš i ideš ga osobno upoznavat. Znate i sami, najteže je upoznat ljude u koje si zaljubljen, infišan... ti bi ali ne bi, imaš neku sliku u glavi i ne želiš da se ona promini ili još gore, pokvari.

Nije se pokvarila.

Vrlo brzo ste došli do toga da se čujete – dobro, pišete – skoro svaki dan i mogli ste o svemu samo mu ni p od politike nisi smija spominjat.

"Blago onom ko od nje odustane!"

Iz nužne potribe za mirom, biža je od grubih tema i zato ste se mudro držali onih lipih. Tako je sinila ideja da svaka godina "Teletine" bude jedna knjiga - baš ka ona prva "Vidi, vidi" - a kako si hrčak i sve čuvaš, ima si arhivu svih starih brojeva Ferala i bija od koristi. Nije bilo ka sad, s dlana udaljeno na dva klika, tribalo se potrudit, iskopat, složit, printat. Posli bi to s puno pažnje prikucala Gordana Alfirević - Slavenova žena - i tek onda je moglo dalje.

"Stipe vam je jedan momak s Pujanki, ima mu godin ka mome Mili i on je veliki jubimac ovoga ča ja pišen..."

Tom rečenicom počinje "Duša bakina", izašla u ovo doba prije trinajst godina. Zahvalan jer si mu pomoga doletija je gori do Belvederea, donija i potpisa. Još se tinta u posveti nije ni osušila, a vi počeli dumat kako bi se mogla zvat iduća: Goranovo lito ili Donji škafetin? I taj dan - četvrtak 18. travnja - cilo popodne ste ćakulali, a već navečer je doša kraj.

"Beskrajan je čovik kad se ne probudi..."

Danas se to moderno kaže reality check, kad te stvarnost dotakne po ramenu i podsiti šta je život: jedno veliko ništa, eto šta... sad te ima, sad te nema. I nije da su išle suze, ali bija si nikakav, izdušen ka probušen balun i neke stvari te više nisu sladile. Srićom, njegov mlađi brat Siniša - sudac iz Zagreba - nije ferma nego nastavija i tri lita kasnije izgura svih desetak. Je, bila je i promocija na Pjaci s Ivicom Ivaniševićem, Damirom Pilićem i Nadom Gašić.

"Virujem da bi bija sritan."

Tako je tada rekla njegova Vedrana, a tebi je bilo važno da barem po jedan primjerak dobije i gradska knjižnica.

"Neka i za menon nešto ostane. A neš ti... slova, sama slova."

I zanimljivo, iste te 2016. vratit će se "Slobodna" di je i bila, ali jebiga s ljudima je drugačije, jednom kad odu više se ne vrate.

Moremo se samo mi vraćat njima.

To si i radija, prošeta bi doli do GKMM-a, na prvi kat u zavičajnu zbirku Dalmatina i jednu po jednu čita, gušta opet i iznova. I mada ima još njih koji su te dricavali, oblikovali bolje nego sve škole skupa, sad s lakoćom pripoznaješ upravo njegov utjecaj.

Pa i u tome šta i kako pišeš.

I govorni jezik - nepravilan ali prirodan - i ovaj "direktni prenos iz mozga", iskrenost koja vas često začudi i ta vječna nostalgija... sve si to od njega pokupija, a da toga nisi bija ni svjestan.

Ko je moga znat?

Eto, tako je ispalo, došlo niotkud ka sve u životu i sad šaraš malo u novine, malo za dušu. I da krug se zatvori - ili nastavi, kako oćete - ponekad do ovih redaka zna svratit i njegov Mile, isti onaj koji bi nekad davno uzeja "Teletinu" na probno čitanje i da ocjenu prije nego ode vani.

"Nije loše, ima zanimljivih razmišljanja, čvrsta četvorka, niko ti je ne more uzest..."

I bude tako ljudi - poznatih i nepoznatih - negdi su nešto ubrali, pročitali i u tvojim uspomenama pronašli svoje vlastite pa se jave, povuče ih. A kako nismo od drva, svima je drago čut lipu rič i tu nisi iznimka, samo uvik imaš čudan osjećaj da je neka zabuna, greška u pitanju i da pohvala ova ili ona zapravo ide na krivu adresu.

Vidiš, to je zato jer puno toga njemu duguješ.

Đermanu Ćići Senjanoviću - velikom piciginašu s Bačvica.