Mijo iz poznatog dalmatinskog benda: Ovde je bilo kupatilo. Eno ti kade, kat i krov su izgorili. Lipa je to kuća bila...

Mijo je bubnjar. Vrvilo. Tu je na ženinstvu. Kaže, bubnja za oni šoltanski bend "Mjesni odbor". Znate onu: s kin si noćas spavala, s kin si noćas bila… Veli, napiši, napiši, možda kogod humanitarno zovne na gažu, tribat će kuću i obnovit.

Koja je to lipa ladovina bila, ali nije borovina, sve je okolo rastovina. A doli, niza stranu, sve se modri i zlati: ne znaš je li lipše more il je lipše ušće Cetine, ne znaš svitluca li veselije pijesak il se lipše privrću na plaži zapljusnuti obluci.

Divota. Iznad nas je omiška tvrda stina prošarana čeličnin mrižama. Da skupe kamen ako navali odron. Tuda se miniralo. Negdi pod nama, govore mištani, prolazi oni novi tunel koji vodi na novi most priko rike.

– Čekaj, čekaj, da ti odgrnen motikon, da vidiš klavir…

– ?!

– Eee, klavir je bija, gledaj, ništa od njega nije ostalo…

– A ko ga je svira?

– Svastika mi, ženina sestra…

Jedva crivo piša 

Miju smo zatekli na betonskoj taraci punčeve kuće. Ostalo samo prizemlje. Gumenin crivon poliva ruševine kata i krova. Jedva crivo piša.

– Ovde je bilo kupatilo. Eno ti kade, još mrvu curi iz špine… Kat i krov su izgorili. To se gradilo od montažnih elemenata, onih sendvič-panela šta su bili popularni. I gori je bija krov s kupama. Lipa kuća. Bilo je puno dice, tribalo je bilo dizat kat na brzinu da dica imaju po sobu.

Sad Mijo poliva, ladi taracu da ne pukne i ona ko što in život puca. 

– Gledaj di gaziš, još odozdala tinja, vruće je…

Kad Vrvilo razgrne onu pougljenu izolaciju iz onih panela, čuje se huka! To se žerava naguca zraka, dođe do arje, a Mijo škropi. Ko pop u blagoslovu, boženanprosti.

Punac i punica, koji u toj kući žive, morali su usrid noći u izbjeglištvo. Eno ih doli u gradu kod prijatelja. Ne zna još zet Vrvilo šta je s njima, prvo su jutros žena i on okrenili vamo gori, spašavat šta se može. Klavir, bome, neće moć. Ko bi zna zašto, ali čoviku dođe žaj toga klavira.

Paul McCartney i Stevie Wonder bi zapivali: "Ebony and ivory live together in perfect harmony. Side by side on my piano keyboard, oh Lord, why don‘t we?"

A ni desetak koka nije se dalo spasit.

– Sad nan pečene ostadoše za ručak. Mogli ste ponit po batak…

Više kuće Mijine tazbine – cili je taj dil poznat ko Baučići, a opet je cilo to naselje Borak, iznad samoga Omiša – kuća je Zorana Baučića. Vila! Joskan ga zovu, njegov je oni izletnički brod "Jure Joskan". Cesta mu je s gornje, sjeverne strane kuće i odozgara ništa čovik ne vidi. Reka bi da nije ništa.

– Ma nama je vatra došla odozdala, ta donja kuća je izgorila vrlo.

A ta donja je upravo ona koju bubnjar Mijo poliva, njegove tazbine, di smo maloprije bili.

– Suka je veliki plamen, puvalo je, a nama su bile spuštene tende i jednu nan je uvatilo…

– Sve ste mi rekli…

– Evo vidiš, gornji kat nije strada, a ovi u prizemlju je izgorija, ušla vatra unutra…

Svako svoju muku kuka

Šteta je velika. Momci macama i sikirama štemaju keramiku, tuku, lete oni komadi oštri ko šurikeni. Vidi se da je sve bilo novo i moderno, sve po miri bilo naručeno. U kući su stanovi dvaju Baučićevih sinova, jedan je, evo, izgorija.

– Ne možeš iz ove kože nikako. Bili smo u kući do ponoći, onda su nan rekli da moramo ić ća. Teške duše smo išli. I šta ćeš, ajde doli, otvori brod, upali svitla da ljudi imaju di doć, da imadu štogod popit. Ljudi su bižali iz Brzeta i drugih mista. To je brod za turističke ture, dug trideset i pet metara, prima trista osamnest putnika. Ostali su ljudi do zore, šta će, svako svoju muku kuka…

– Mogu mislit, svašta su ljudi podnili…

– Ja san reka onoga momenta, volija bi da san mrtav nego da san vidija šta se ljudima događa. Cili život daš da nešto stvoriš, a sve izgori za čas, ko šibica. Ne plače se meni, nego ti dođe teško. Ali ćemo napravit bolje nego što je bilo, iman ja dva vridna sina pa ćemo stisnit. Jedan me sinoć u ponoć zove i govori: "Dižite se, oblačite se, sve gori!" A mi bili legli u devet i po sati, svaki dan vozimo goste, jučera bili u Bolu na Braču. Cili dan na suncu. Danas nan je tribala bit tura u Rogaču na Šolti i u Supetru na Braču, brod je bija pun…

– Onda ni Hajduka sinoć niste pogledali…

– Ništa, prijatelju, oči se same sklapaju, a nemaš ga di ni pogledat…

Tu je blizu ostala jedna zelena oazica. Mali privatni parking. Okolo čempresi i dubovina. Na stolu boce pive. Ima samo tople. Nismo tili, vozimo motor. Lažen, Duje vozi, ja se šlepan iza njega. Dva stara reportera, ko nekad! Jer auton nikad ne bi bili stigli iz Splita do u Omiš. To je sve bilo začepilo.

Domaće i strane tablice. Ne znaš koji turisti biže iz apartmana, a koji apartmane tek traže. Ne znaš ko je na plažu tek stiga na jutarnje kupanje, a ko je na plaži prinoćija, ko je je kupač, ko izbjeglica. Izmiša život, oće on to, normalno i nenormalno – jedan grinta da su mu jutros u pekari masne krafne, drugomu je hrenovka u lisnatome prvi obrok posli izlaska iz omiškoga Mordora.

Fak dobija na lotu!

Kafići puni! Ako mrvu bolje pogledaš, razabrat ćeš ko je ko – prid jednima su kave i kapučina, prid drugima boce sokova, mineralne, krigle pune vode.

Oazicu u Baučića na Boraku da ne smetnemo. Govori nan Petar Fak da sebi ne može doć:

– Veća je bila vjerojatnost da ću dobit na lotu nego da ću kuću spasit! Kad bolje razmislin, na lotu san i dobija, neću se više u životu ni na šta žalit…

Pokazuje nan kako je čudon kuća spašena, iako je plamen liznija palmu na taraci i mrvu umjetnoga travnjaka s druge strane.

– Nemoguće! Vidiš kud se vatra motala, okrenija je vitar iznenada, ali sigurno je vatrogasac tu bija i poliva, vidin ja da je bilo mokro. Ja san u jednomu momentu mora odvest ženu i dicu, ali onda nije bilo nazad. Sta mi je bija život – ja pet sati nisan ima pljuvačke u ustima, čoviče, plaka san po sata od muke šta mi je sve prid očima…

– Ajde?!

– Čekaj…

Ode Petar u garažu i evo ga nazad, nosi onu mlaznicu vatrogasnu.

– Gledaj, ima u mene ono crivo s ovin topon, a evo di je prid kućon misto za hidrant. Mi se jebemo ima godina dana da nan spoje taj hidrant i niko nije nadležan! U zemlji su cijevi i voda, vodovod, ima sedan bari pritiska, ali džaba ti crivo i top! Pa šta nisu mogli organizirat i pospajat te hidrante u seriji da narod ima čime gasit?! Svak bi donija po crivo!

Eno mu taman gosti odoše, spremili ljudi kufere.

Ima tuda po Boraku pet-šest, desetak, zbrojit će se tek, izgorenih kuća. I nema teorije da skužiš kud je i kako ta stihija širila i granala frontu. Vidi se da su kuće branjene, lizalo je po nekima i oko njih: uvatilo bi ogradu, topilo plastični okvir prozora, spržilo bi maslinu u dvoru, smokvu, nešpulu, biciklu, aute. Palucali su ognjeni jezici halapljivo čas s jedne, čas s druge strane, vitar je miša, tlakovi se minjali potpaljujući u daljinu ko bacačen plamena.

Ima starih kuća, talijanskih bunkera, eno ih još uzgor stoje u pepelu, ima vila s bazenima, uliza je đava u selo na prstima, ko u baletu Frana Lhotke. Omiški sfumato!

Crne se ruke

U Marinkovića se crne ruke. Čađave. Nemaju ih Tonči i Mirjana u čemu oprat. Nema vode! Čiste jutros oko kuće. Srića i bog, nema velike štete, mrvu je samo fasadu liznilo.

– To je sinoć u par sati sve po Boraku izgorilo. Došlo je tamo od Čeline i za par sati stiglo do Fortice, a prid jutro okrenilo prema Cetini. Činilo se da pakal stiže – crne se oni oblaci u noći, a crveni se nebo i zemlja, ti oćutiš onu vrućinu kako nailazi. Mislili smo da je gotovo, topile se cijevi od vode, struje nestalo, malo prije ponoći došla naredba za evakuaciju. Osan gostiju smo imali. Švicarci. Otišli su, stvari in ostale, valjda će doć po njih.

Cilo je misto moralo niza stranu u noći.

– Svitlili smo mobitelima, ko nekad baterijama, da vidimo put. Sad ih nemamo na čemu napunit, nema struje. Sva će se spiza pokvarit. Na brodu smo bili, kod prijatelja, nismo stigli ni likarije ponit…

Malo naprid, ima zeru i makadama, obiteljska je kuća Popovaca. Adresa: Put Boraka 72. Stradala je isto s donje, južne strane. Zet Toni Tašev šalje po nama zahvalu gasiteljima:

– Od prizemlja nema ništa, sve je izgorilo, a prvi i drugi kat samo su površinski platili po fasadi i prozorima. Vidi se da su ljudi ulazili u kuću dok je gorilo. Izbacili su televiziju vanka, ostale su mokre krpe, vide se i tragovi gašenja. Izgorija je jacuzzi u drvenoj kućici, nova mobilna klima od osansto eura. Ja ne znan ko je kuću spasija, ali neka nan se javi ako ovo pročita…

Žena mu ne može progovorit od jada, to jon je obiteljska kuća, ćaćina:

– Došla je vatra od Imbera, toga tamo brda. Bila mi je familija na večeri, rođaci, mater, sin. Polivali smo sin i ja koliko smo mogli. S gornje strane nije uvatilo. Kad se samo sitin kako se ovo gradilo, sve na ruke, i priručnon žičarom s puta se materijal spuša. Ovo je sve u stini rađeno, a kuća je papire dobila prije devesto osandesete…

Kaže zdvojna žena da je njihova kuća jedina na tome putu, zadnja.

– Ko će nas doć branit, ovo je nerazvrstana cesta, a vatrogasci se nisu mogli ni probijat k nama jer je do nas bilo sve puno auta parkiranih po putu. Izgleda da je na koncu gori ipak neko uspija doć…

Zaboravljene pare i likarije

Čujemo da je sve okolo bilo obraslo u kupinu i makiju, mnogi ljudi svoju starinu ne održavaju, a neki i ne dolaze, i ne znaju di je sve njihovo.

– Mater mi je bila toliko u stresu da ni pare nije ponila, novce. Ne želin ni znat koliko je bilo! Jasno mi je da je to papir, izgori lako, ali šta ću, tražin da nije ostalo. Ona je to znala u kesi držat s dokumentima. Evo san jednu kesicu s nekin papirima taman iskopala iz žerave, ali san prije morala sve polit ovon zalivačon. To sve tinja odozdala, još dimi.

Plastična je zalivača, ona za plažu, crvene boje, ali ima gori zeleno sito. Džaba, nema para…

Kažu ljudi da su i susidi Mari Banović izgorile kokoši. I da je pukla plinska boca. Eno joj kuće malo niže uz cestu. Izgorila…

– Nema van ni Mare ni muža joj Stipe. Bila je ona jutros, ali je otišla, sin je odveza u grad. A šta će ljudi, i ona i Stipe su sinoć bili legli, mi smo ih i probudili. Obukli se na brzinu i ostavili sve, nisu imali kad ništa ponit, ni tablete…

To nan kazuje Dragana Kujundžić, Marina prva susida, odma priko ceste. Poletila je bila vatra i priko puta, sve lipo Kujundžićima do u dvor sa sjeverne strane, ali nije poharala. Izila radionu, nešto građe, okućnicu, koju maslinu. Draganin svekar Veljko čudon se čudi kako mu je kuća ostala:

– Zatekli se baš tu vatrogasci i neki susidi, inače je Bog dragi spasija ne bi!

Izgorila mu je i drvena doka, ona staza kojon su prilazili gori na betonsku taracu. A i dičji biciklić, piše na njemu Kawasaki.

Smrdimo ko da smo bili kod komina. Prid Marinon zapaljenon kućon šalice su još za bilu kavu i tetrapak mlika. Na jednome panju. Drugo ništa nema.