Mi najviše na svitu volimo svoj komod. I u principu smo, odnosno u načelu, protiv svega novog, jer nas to – inkomodira. Eto, taj euro i to minjanje, šta je to tribalo dirat. Taman smo se lipo navikli na kunu, i kome je sad tribalo sve to bacit k vragu i cili nam život okrenit naopačke?
S kunom se sve znalo, a sad se s eurom ne zna ništa. Eto, jaje. Mi smo navikli da je jaje godinama, da ne kažemo desetljećima bilo kunu. I to je bilo to. Jedno jaje, jedna kuna. Kuna je bila stabilna, a s njom su bile stabilne i cijene. A onda je to sve otišlo u prndec. Sad mi više nemamo pojma koliko je jaje. OK, u zadnje vrijeme otkako je inflacija počela harati, jaje je znalo biti i dvije kune, ali koliko će biti sada. Deset centi? Ne more, to je manje od kune. Pola eura? Ne more, pa to je skoro četiri kune. A more, jer neki kažu da je jaje negdi otišlo i na 0,70 eura. Šta je priko pet kuna! Ma, di će toliko, to je pljačka. I onda udri po lupežima trgovcima. I državi, inspektorima, koji ne rade ništa...
Novčanik na preklop
Znači, mi se tek moramo naviknut na euro. I moramo se naviknut na ono na što smo se skroz odviknuli. Na sitniš, odnosno na škalju! Na kovanice! Mi smo se, s godinama, i desetljećima, skroz odviknuli od toga da škalja, odnosno sitniš, vridi išta. Eto, ako ne virujete meni upitajte se kad ste zadnji put vidili onaj novčanik na preklop, s dvi lamice gori, koje je valjalo stisnit, a služio je isključivo i samo za nosit kovanice. A na njega ste i zaboravili! Naravski, kad niko u nas nije ni nosio kovanice. Aj, o onim “banicama” od pet kuna, još se i vodilo računa, ali o onim žutima, o lipama, desetkama i dvadeseticama. Nitko! Apoene od lipu i dvije, neću ni spominjati. Sve su naše cijene u kunama, u svim trgovačkim centrima bile na 0,99 kuna. Nije 20 nego je 19,99. Nije sto, nego je 99,99. Nije 200 nego je 199,99. I svi su to automatski zaokruživali na višu sumu u kunama. Niko nije u dućanima ni tražio od trgovca da mu dade onu lipu nazad, niti ju je spominjao. Osim “ludih” stranaca.
- Jesu škrti ovi Švabe. Je... bi se da prostiš za kunu! Čeka onu lipu na kasi, ko zadnja sirotinja, pokaziva mi na račun. Ko zna šta oni misle da to vridi? - znale su se jadati prodavačice jedna drugoj. - I šta si napravila? - pitala bi kolegica - A ništa, dala san joj deset lipa. Ko će mi dat lipu, ko to više duperaje? - govorija je jedan drugom naš svit.
A sad, kad to trgovci isto rade s eurima, zaokruže, e sad to ne valja, sad je to lopovluk. Kriminal! Triba tih 99,99 zaokružit na 99,90. I vratit tih deset centi nazad!
Ko će to zakrpit?!
Tribat će se naviknit ponovno na to da će nam džepovi ko nekad davno prije bit puni škalje, i da će nam gaće na guzici padat od tog piza. I da će nam se od kovanica prošupljit i iskidat džepovi. Ko će to krpat, majko Isusova. Ko to više itko zna i di još ima šaltura i šalturica, za odnit i platit. A zamislite tek kad budete liti na kupanju išli sist u kafić i popit kavu. Pa kad metnete, onako goluždravi, deset eura u škalji u mudantine, za platit račun. Ne valja ni ako metneš sprida, a ni ako metneš zada. Ne znaš s koje je strane gore kad ti se obisi to pola kila materijala. Pa kad posegneš rukama u mudantine, pa počneš mišat, konobarica te gleda ka manijaka, a ti joj namigneš - Ne bojte se, šinjorina, samo tražin - sitnoga!