Ko se još sića tete Bose i njezinih torbi, vrećica i najlona koje je prodavala na skalama uvr šibenskog pazara?

'Ne razumin, pape. Mi svjesna dica, napridna dica, jedan dar. Oni nazadna, dica ćedu dobit dva dara. Jedan za Božić, drugi za Novu godinu. Oću i ja onda bit nazadan!' - Sluša san i gleda, po tko zna koji put, i ovih blagdana tu legendarnu rečenicu, iz nenadmašnog Našeg Malog mista, kako je mali Dino govori ćaći, Roku Prču. I nasmija se, po stoti put, i zaključija u sebi – 'Bože moj, ode vajik isto. Uvik neka svijest i neki napredak, a uvik je bolje nazadnima!

Kako, pitat ćete vi?! To je bilo onda! E, je, šipak bilo onda. Tako je i sada! Evo, jel se i sada ne reklamira na sve strane opet nova, ekološka i svist i veliki napredak, zabranili su one male, take, plastične vrićice, najlone u trgovinama, butigama, ljekarnama i trgovačkim centrima. Nema više, gotovo je! Te su nesritne kese bile mukteše, pa se tako svit prema njima i odnosija, ka i prema svemu onome šta je mukteše. Trošija ih je di je triba i di nije, ita i baca, di god je uvatija, i sada je to posta globalni problem – zagadili smo cili planet s otin, mora i oceane.

Ekološki saketi od papira

Ribe stradavaju od njih, jadne morske kornjače, šta bi in se najlonski pel zamota oko peraja, pa ne bi bidne mogle ni plivat, nego bi skončale u mukan. I ako zaništa drugo, zbog njih mi je drago – ko spasi jednu ka da je spasija cili 'Animal planet'. Al, jopet mi nije drago šta to ide na naše, napredne i svjesne špale. Šta ne ide, na njihove nazadne. Čije to? Pa na one od trgovačkih centara bome.

Jesu li oni nas namamljivali s tin mukti jednokratnin vrećicama, da dođemo kod njih? Jesu! Ovi jadni, mali trgovci, po kvartovima, su to naplaćivali po pola kune, kunu, kako koji. A mi bi in, uvjereni kako je kod ovih 'velikih' sve mukti, odmirili od lakta, pa bi in rekli – 'Mrš, uvik van je malo. I najlone bi naplaćivali, a skuplja vam je marža na žvakama, nego šta ih vridi cili pak! Lupeži!' I onda, bižeći od malih, išli kod ovih drugih, još većih... lupeža. Koji sada, kad su sve oko sebe zagadili, i svaku konkurenciju satrali, idu propovidat ekologiju.

A ne, najloni, to je bljak! Papir, ekološki saketi od papira, koji se mogu reciklirat, i koji neće zagadit naša mora i oceane, mikro, nano, plastikon, da su ih već u planktonima našli. Neće oni trovat naše kornjače, ne, ne. Pa ti je nacrtaju nako smišnu, malu, okruglih okica, ko je ne bi volija. Bože mi prosti, pari ditešce! Oće oni, e, trgovački naši centri. Sve će oni napravit kako bi ti izvukli pet kuna iz džepa. Jer, ote nove, napridne kese, one koštaju. I skuplje su nego ove prije, naravno.

Bože moj, a napridak košta. Aj, reci pravo, ko to more platit, onaj osjećaj zadovoljstva, kad ti dođeš kući, pa čitaš šta na kesi piše - 'Ovaj proizvod ne otpušta u atmosferu više ugljičnog dioksida nego što ga je drvo od kojeg je napravljeno primilo dok je raslo. Ono je CO2 neutralno!'

Odma se čeljade ćuti blaženo. I božićno. A još najskoli kad ti se onaj papir razmoči, pa ti saketić pukne nasrid teste, a one ti se konzerve od fažola i pomidora razlete okolo, pa trčiš zan njima ka ona dva bandita za onin malin u onom božićnom filmu 'Sam u kući'. I ko to more platit šta ti odma nakon toga moreš, bez ikakve grižnje savjesti, itnit oti papirnati saketić di god oćeš. Biorazgradiv je. I drugi put kupit onaj debeli najlonski, šta je još skuplji.

Deset je kuna. Isto na vaše ekološke, svjesne i naprdne špale. Na grbaču radnoga naroda. Ali, odnija vrag deset kuna. Koliko je zaradija vaš dragi trgovački lanac. I država koja je tu naplatila PDV. I svi oni drugi, nazadni, koji su zarađivali i prije dok je bilo mukti, i neekološki, i koji zarađuju i sada, kad se kesa plaća. Zarade, i marže i poreza se niko nije odreka. Ni prije, ni poslije.

Borba protiv inflacije

I tako se mi, stalno napredujući, vrtimo u krug. Sad smo, s tim plastičnim kesicama, najlonima, saketima, došli po prilici tamo di smo bili prije 40 godina kada je teta Bosa na vrhu skala na šibenskom pazaru prodavala najlone. I torbe šivane od najlonskog pletiva iz šibenskog Poliplasta. Sidila bi na nekom škanjelu, robu držala u rukama, i izvikivala reklamu – ' Torbe, vrećice, torbe, vrećice, ajmo!' Dinar, dva, pet, iljadu, dvi, ne sićam se više ni ja koliko su bili, s obzirom da je u bivšoj Jugi bila mala razlika između iljada i miljuna. Danas jedno, sutra drugo, samo brišeš ili dodaješ nule. Vječna borba protiv inflacije i program ekonomske stabilizacije. Te su se njezine vrećice, koji su bili debele, proizvedene u šibenskom Poliplastu, obavezno prale nakon povratka s pazara. I sušile nakon toga na žici, kao da je bjankarija u pitanju.

Friško oprana, privrnuta kesa, meknuta da se šuši, štipalicon zakačena! I tako nekoliko puta, čak i kad bi se srdele nosile u njima! I jopet se nitko nije otrova! E, to je bilo higijena i ekologija. A ne ka ovo danas! Kad svi maske nose. Šibenski Poliplast, na koncu konca, je i propa zato što je proizvodija kvalitetne kese. U koje je zato što su bila debele i nisu lako pucale, išle puno više materijala, nego u ove tanke. I kvalitetno pletivo za torbe i demejane.

To se uopće nije raspadalo! Ja mislim da ih ima još po šibenskin konobama, i kad ih se bude iskopavalo za par iljada godina, kad neki tadašnji Pigo Krnčević, ili Joško Zaninović budu dumali iz koje je to visokotehnološke radionice prediva stiglo, nitko neće virovat da se to proizvodilo kod nas, na Šubićevcu. U vrimenima u kojima se ništa nije bacalo, nego se sve popravljalo, krpilo, nanovo koristilo. Samo se to tada nije zvala 'reciklaža', nego - 'Snađi, se druže'. I 'Ostavi, ne bacaj. Ne pita ist. Vridit će za nešto!'