Kako se svit zabavlja u ona vrimena kad nije bilo ničeg – ni televizije, ni interneta, ni "plejstejšna"? Bolje nego danas! Činija je monade koje se prepričavaju desetljećima, a ne ka danas, kad ne znaš šta si maloprije gleda. "Kako nisi vidija? Posla san ti na "Voc ap!'".
Krste Kike Ninić nema tih problema jer nema ni "WhatsApp", ali zato ima dobru memoriju, slike u glavi, i cile filmove iz "one" Crnice njegova ditinjstva... koje pusti kad sidne u svoju automehaničarsku radionicu, kad mu dođu prijatelji, ili – riđe, ali ipak – novinari, ovako ka mi sada. Filmovi koji dikod znaju bit i malo grezi, ka šta mi Šibenčani inače jesmo, al' smo zato – ako je virovati našoj nevisti Gabi, dobre ćudi.
– Sićan se, jedne godine je Jakovu Dulibiću bija rođendan. I sad smo se mi ekipa skupili, šta ćemo mu kupit za rođendan, mislimo se. A bila je jednu od tih večeri najezda onih velikih škakavalaca, stali su ka prst. Tukli su u zid, stotine ih je bilo po podu. A ja san ima jednu kutiju, od zračnice, od motora, šta san kupija sinu, pa prominija. I sitin se ja odma šta ćemo Jakovu za poklon. Složin ja u tu kutiju te skakavce, šta ih je svit gaza po podu, to je smrdilo ki kuga! Ravno sto komada ih je unutra stalo, lipo poslaganih ka sardine. I zatvorin kutiju, i umotan u foliju, šta smo imali u kući jer je moja mater prodavala slane srdele u Kninu, kad je ona umrla, toga je u kući ostalo. Četrdeset puta san ja škatulu u tu foliju umota, ima san vrimena, svaku selotejpon zalipija. I ujutro, šta je za poklon! Polako, vidićete iza marende. I sad marendali mi, kupili se buti od janjčića u mesnici "Kod Kere", na Starom pazaru, napili se. I sad, odmotaje on to, i bogaje... Jednu, foliju, drugu, treću, petu, iznervira se. počeja čupat, nožen parat. Kad je on otvorija škatulu, i poklopac, oti se smrad ne može opisat... Ja na vrata, i biž. A on nožen za menon! Škatula je letila kvragu, u Dorbića, u vrtal – smije se funcutski Kike, a fotoreporter Ante Baranić, i sam Crničanac, smije se slatko zajedno s njim.
"Pari mi ga se vidit. Jakov je i sam bija vražji, on je volija zafrkavat druge!" "A bija je jak ka bik. On bi za se reka: Nisan ja Jakov normalan, ja san Jakov tučaroš!" – spominje se Kike.
Komparativne prednosti krpaša
"Mi smo se zvali 'kume'. A mene bi onda pitali, kako on tebi može bit kum? Ja bi reka, moj jedan brat koji se ranije rodija je umra, ima je kukurikavac. I sad, kad san se ja rodija, nakon deset, dvanaest godina, 1950. godine, onda je bilo da se to dite mora odma nosit krstit i koga prvog treve na ulici, bit će mu kum! I on je bija na ulici, i bija mi je kum. A zašto je bija na ulici? Zato šta ga je mater istirala vanka iz kuće!" – govori Kike štoriju o svom kumu koji ga je naučija puno toga u životu. Između ostalog i to kako se love bižoti na guje iz vrtla.
"Tu bi on, tamo di je sad Jedriličarski klub 'Val', naniza puste tunje na obalu. I kad je nadije, baci doli, i stavi kamen na nju. I poslin samo obilaziš. Kad vidiš da je pa kamen s tunje, dižeš, bižot je na njoj! Mi bi uvatili po pun sić. I to ne bi tribalo puno, u po ure. Još kad bi kišica bila, onda bi grizli ka ludi!" – sića se Kike. I onda frigaj, peci, šta te volja. To je bilo slatko ka cukar. Kakvi neretvanski, nisu in ni sluga. A sad bižota nije ni za vidit. Di je to nestalo, pitaj majke Božje!
Crnička dica, kad bi išla lovit špare, zelenke, potke i ostalu sitnariju, išli bi gambat guje tamo u Piskuju prema mostu. Tamo iza Batižela ima jedna vala – tako se zvala – sad je već puna brodova, tamo bi ujutro bila oseka i onda nosiš motiku, kopaš i vadiš guje, čupaš, mećeš u važ, za lešku...
Takva je bila Crnica, tamo početkom šezdesetih godina. Svi su bili zaluđeni balunom. Upisali bi se u nogometni klub, samo da moš ukrast balotu, patike, ko će ti to kupit. Onda baciš priko ograde, i napraviš škandal, pošalješ nekog u PM, samo da te šjor Stojo (Mileta) potra... A ti najprije po patike, pa kući, pivajući jer si ispunija cilj. I kad bi se klali prasci, čim bi zaskričali, mi dica trč na zid. Samo bi pitali "Je li muški?". Jer, muški ima mijur! Pa ga napuši, ostruži, zaveži i igraj! A punili smo i stare bičve i krpe, pravili krpaš. I tuci, nabijaj. Krpaš je bija dobar jer se nije moga probužat. A drače je bilo koliko oćeš jer su svi vrtli imali draču! Da mi mularija ne idemo krast, arbakokule, ravanele... Mi smo dica bili gladni. Ode u Panjkote san ja naoštrija pošadu i ija korijen od kupusa, kad bi ga ogulija. To ti je bija ka sendvič! Kako koje voće dođe, odma bi se išlo u taraš! A svaka je kuća imala vrtal. Ode u Cvite Trlajićke, njezin ćaća je ima lipu arbakokulu, tu san pun sić arbakokula jedan put nabra. I izda san se tako šta san baca nezrile iz svog dvorišta niz ulicu, tako me uvatilo...
Svi znaju ko je Beštima
Dvorišta su bila zajednička, Kikin je ćaća Pilip dilija svoje sa stričevićem Petrom, inače bačvaron. Na sridini je bila jedna velika murva. Ali, kako je dilila murva je i spajala, tu se sidilo, razgovaralo, izventavalo...
"Sićan se, taj naš stric Matac, recimo, uvik je tija bit pojar, to se plaćalo, bija si zaposlenik kotara, ali nikako mu uspit. A loše je i vidija. Moj ćaća je s druge strane, bija pismen, svin je susjedima pisa pisma curama, pa bi u toverni poslin znala nastat i svađa, kad bi se iznija koji detalj. – Kako ti znadeš? A kako neće znat kad in je on i pisa! To bi se noćima znalo pričat, cila bi se ulica liti skupila na toj našoj 'punti', kako smo je zvali... To je bilo kod kuće Ante Ninića, koji je bija jedno vrime i načelnik općine, šibenske. Sad je ta kuća prodana nekim Slovacima. Šta ćeš, vrime nosi svoje..." – prikidamo Kiku – Je li to Ante Ninić Cia?
– Ne, ne, ne... To je drugi. Bilo je šest Anta Ninića u našoj ulici! Svi su se razlikovali po nadimcima! Mene su tako zvali Beštima! Jer mi je ćaća puno beštima, plaćali su mi gimnazijalci da najnovije ćaćine beštime izbeštiman, koje su oni poslin "prodavali" ka svoje. Bilo je tu beštima, ko to smi sad i ponovit. Uglavnom, svi stariji Crničanci znadu, kad se spomene Beštima, da san to ja. Koji automehaničar, koje šta... – kaže Kike i spominje se još jedne zgode sa ćaćon i stričevima koja se i danas pamti i pripričava u Crnici.
"Proletija avion, i Matac koji je slabije vidija, pita mog ćaću: Pilipe, šta se ono čuje? "Avion!" "Pa, okle to sad?" – čudija se Matac. "Ma to ti je danas ništa. Mi u fabriki – to ka u Crnici, u TEF-u – dnevno napravimo, dva, tri, ne moremo više, nemamo materijala" – veli ćaća. "Bi li ti nama moga napravit jednoga, mi imamo neku rodbinu u Americi, doli negdi u Čileu, da ih posjetimo?"
– A muka li je to! – kaže moj ćaća, dajte samo daske i brukava. I sad kako je Petar bija bačvar, ima je banak, i blanju, donili su mu daske. I to je trajalo danima, ćaća je radija tu kašetu, s dva sidala, jedno je bilo naprid, jedno nazad, moj ih je stari još pita di će ko sist, ko će bit pilot, ko kopilot, to je cila Crnica u tom sudjelovala. Lipo su se oni, taj dan kad je tribalo bit to polijetanje, oprali, okupali, umili, pozdravili se sa ženama, ponili u torbaku koji se inače nosija za u polje spize, ako digdi na putu stanu, da se imaju za okripit" – govori Kike urbanu crničku legendu, iz koje je danas teško zaključit šta je istina, a šta dodatak nastao pustin prepričavanjima...
'A zašto si potega krivu ručku?'
U svakom slučaju, kada je došao trenutak polijetanja s terace, iznad kućerice, u kojoj su Ninići držali mazge, saliž se i polija vodon, da avion – odnosno, kašeta s dvi pregrade – lakše klizi, bolje uvati zalet. I sad, kad su on i drugi mu brat, pali s te tarace doli u đubar – a di će drugo – srića nisu se puno ugruvali, viče stric ozdala: "Kurvu Gospu, Pilipe, šta se ovo dogodilo!"
– A moj ćaća skriči: "A striče, zašto si potega ručku za doli? Triba si za gori, jesan li ti pokaza koja je za šta!" – Jer, njemu je moj ćaća ugradija unutra u kašun dvi ručke, ka jednu za polijetanje, drugu za slijetanje! I uvjerija ga da nije do aviona, nego da je on zajeba. Nepismen, pa pomiša ručke. Nije ni čudo šta neće za pojara da te prime! Moli boga da se za ovo ne pročuje! – prepričava Kike događaj koji se može usporedit s onin poznatijin, kad su Splićani ispraćali Karuza na put u Metropoliten operu, u New York, a on je uplovija samo koju milju dalje – u Sjevernu luku?
"Kad bi mome ćaći zafalilo novca, a on je svira bajs u tamburaškom orkestru, kao i puno Crničana, bilo je to veliko društvo, i uvik je za nešto tribalo, on bi doša stricu s praznim komadon papira. I reka bi mu: "Striče, evo je stiglo s kotara da se javiš sutra ovoj jednoj ženskoj, da ćeš bit primljen za pojara!" "Ma, je li moguće?" – pita je stric. "A je, ode tako piše!" – reka bi ćaća i uzeja od strica novce da mu odma sada, šta prije, plati taksu. I stric sutra odma, zoron, s onin papiron – a reka san van, nije vidija ništa, ili malo – ravno u kotar. "Šta je, striče Mate?" – pita ga ženska. "A šta, šta je, jeste me zvali!" "Nismo vas zvali!" – veli mala. "Kako niste, a šta je ovo!" – vadi stric papir, na kojem fala Bogu, ne piše ništa, čista bila karta. "A ode ne piše ništa!" – govori mala. "Okreni s druge strane, jeben ti kurvu Gospu!" – reka bi stric. "A ne piše ni ode ništa!"
"Daj ti to vamo! Pametniji je moj Pilip od sviju vas!" Opet on više viruje njemu, nega svima njima. Ako ga je i privarija, znači da je pametan!
Eto, tako je to bilo u Crnici, u ona doba kad nije bilo ni interneta, ni WhatsAppa, ni PlayStationa, pa čak ni Pričigina... U vrimenima prije pametnog telefona. Danas je sve "smart", čak se i auti tako zovu. Danas ovakvih priča više nema, danas su druge u điru. Evo jedne, s portala – "48-godišnjakinja ušla u kuću 90-godišnjakinje u Vodicama, predstavila se kao djelatnica banke i skoro joj počistila devizni račun".
