Puno volin peti misec. U njemu nekako sve cvita, sve miriše, sve mi nekako piva... Možda zato i šta mi je u ton misecu rođendan pa me uvik nekako razveseli, ka i onda u ditinjstvu uz obaveznu proslavu, a posli uz društvance koje si, osin na slavljeničku tortu, pozva i na igru isprid kuće, na laštrika ili na baluna.
Sićate li se, uglavnon su, ako nisu bile iz domaće radinosti, to bile one lipe torte iz Bobisa, okolo sa ružicama, primazane na vriju čikolaton ili posute orajima, uz šlagon ili čikolaton, ovisno o podlozi, ispisanu čestitku "Sritan rođendan". E, lako je tada bilo ispuvat sve svićice kako bi ti se posli ispunila želja!
Bobisove pašte su se obavezno kupovale i nakon nediljne šetnje, bilo po Lučici ili Zvončacu, bilo po Ovčicama. A oni stariji i uz kavu u Bobisa.
Sićate li se tih slatkarija, jeste li imali svog favorita? U nas je u kući svak ima svoga. Meni je bija najdraži svitli Mediteran, a bratu onaj priliven čokoladon, u obliku pravokutnika. Krempite, ekler, tamni Mediteran, košarica, voćna šnita, rolat, svakon po dva od najdražih za osladit se nakon nediljnog obida, na licu mista ili iza ponit doma, nakon đira... Kako kad.
A povratka doma, nakon posjeta babi i didi na Spinutu, dok san bila malena, nije bilo ni bez pilića u Kirigina, kad već govorin o goluzarijama! Iako bi nan dikod pravac kroz Plinarsku za na autobus zaminija malo i đir priko Varoša, ćirnit di se dida rodija, u Vijugastoj. Uvik mi je bilo simpatično ime te ulice.
Svibanj je misec i o‘ Svetoga Duje, evo ga, glavna fjera je sutra, procesija i sve šta je prati!
Nema, virujen, onoga ko se iz ditinjstva ne sića zvuka drvene tice klapalice koja bi klepetala cili dan, baren u mene ispod balkona po onon betonskom dijelu, gori-doli, kad bi se vratile doma u Solin.
Mater mi je uvik govorila da je u njih u Splitu bija običaj govorit: "Kupit ću ti svirak za Svetoga Duju!", a doma ne bi otiša da nisi kupija drvenu žlicu i dici koju zjogatulu. A jila se janjetina s bižima.
U nas se u Solinu za Malu Gospu, osin drvenih žlica i tica klapalica, govorilo dici u ona starija vrimena da će jin kupit lučice, slatko od brašna u raznin oblicima, figuricama ljudi i dice.
Svašta se otad prominilo, ali tica klapalica je još priživila, sutra će je fala Bogu neka nova dica gurat doli-gori po Rivi. Popodne će svit trčat kupit kartele i nadat se da neće neko drugi baš odma zaokružit za terno ili cinkvinu, i ufat se da ćeš baš ti bit taj koji će se popet gori na pozornicu i dobit tombolu, makar je i podilija sa pet, šest drugih. I da će vas posli pitat oklen ste i šta ćete učinit s parama...
Peti misec, druga nedilja je i Dan od našeg lipog Marjana, pa me i tamo veseli poć. Mater mi je skoro dala ime po njemu, koliko ga je volila. Bija joj je u susidstvu, a i meni je u srcu s puno zimskih i litnjih uspomena. Rado smo šetali, a tamo di se moglo auton, išli bi i s fićekon. Pričali su mi da kad san bila mala da su me znali i po noći vozit po Marjanu, samo da zaspen, koliko san plakala i nisan tila spavat.
Ovi misec je i misec od pisme, one europske. Nastupa na Eurosongu tako i naša Mama ŠČ. A sićate li se kako se to prije pratilo, baren mi dica ili tinejdžeri 70-ih, 80-ih godina. Znala bi se cila ekipa okupit u nekoga kako bi zajednički gledali prijenos.
Pripremili bi i obavezno papir i olovku, pa bi svak bilježija i dava bodove svakon od natjecatelja, a onda bi kasnije komentirali koje su nan se pisme svidile i zašto. Bilo je tu zabave i veselja, i smija koliko oćeš. A ako bi ti neka pisma ušla u uvo, cilu večer je se nisi moga "riješit".
Sićan se da smo toliko iščekivali koje će se pisme nać, prvo u domaćen izboru za onu najbolju koja će nas predstavljat, a onda i stranon. Koliko pantin, nije se smilo ništa objavljivat puno prije, ka šta se sad vrti di god može.
"Džuli" je nama mlađariji bila pravi hit, šile su se veštice na dva, tri volanića, ka šta su imale plesačice iz Danijelove pratnje, sestre Izolda i Eleonora Barudžija. I doli bi obavezno stavili štucne na noge, iako je bilo vruće, ništa nan to nije smetalo.
Onda smo kopirali njihov ples po onoj pržini, još nešto malo svoga nadopunili vlastiton idejon, ko je bija malo kreativniji, i onda pleši u portunu, još dugo dok je traja hit.
Sašila mi je susida jednu takvu žutu suknjicu na volaniće, joj šta san se vrtila u njoj i tancala.
I onda bi tako u portunu plesali i pivali: "Stigla je sama sa ljetom, prišla i rekla: ‘Hello‘, pogledi su nan govorili više od riječi..." I sad mi srce poskoči na tu pismicu, odma bi se krenila vrtit...
Na folkloru su me nakon naših nastupa, ako bi bila kakva zabava, a ne pantin da je nije bilo, znali tentat da glumin našu prekrasnu Dorisku uz pismu "Željo moja". Više njezin mot, nego šta bi ja to dobro pivala, ono ka lagano se spušta niz skale, pa njeni ekspresivni pokreti, pa oni njen elegantni mot rukon...
A dugo smo se vrimena ka dica i znali nadjačavat ko će žešće ono: "Gori vatraaaa, aaaaa..." Čola je uvik bija hit. I Seid Memić Vajta, njegova Lejla i "Nikad te niko neće voljet ko ja...", pa Slađana Milošević i Dado Topić i njihova "Princeza". Pivali bi tako po dvoru i glumili da smo oni... Dvor nan je bija najlipša eurovizijska pozornica.
Ipak, posebno smo blokiće i penkale pripremili za ocjenjivat 1990. godine, kad je nakon uspjeha "Rive" pisma Eurovizije održana u Zagrebu. Bilo je to, može se pročitat, odnosno proguglat, ko ne panti, 35. izdanje Eurovizije, održano 5. svibnja u Koncertnoj dvorani Vatroslav Lisinski, a program su vodili Helga Vlahović i Oliver Mlakar. Nastupala je naša Tajči i "Hajde da ludujemo".
Pantin i danas prve taktove te večeri, dva puta su morale počinjat, "vatrene" sestre iz glazbenog dua "Azucar Moreno" i njihov "Bandido", pantin Norvežane i "Brandenburger Tor", a i francuska predstavnica mi je ostala u sićanju... Jednon smo nakon izlaska u Šekspira čak nekin turistima, Šveđanima, objašnjavali kako ide njihova pisma s te Eurovizije, jer oni pojma nisu imali. A, majko mila, koliko smo mi to strastveno pratili...
I, naravno, ko se ne sića pobjednika te godine. Slavila je Italija i Toto Cutugno i njegova "Insieme 1992.", stalno smo je iza toga pivali... A naša je Tajči bila pri vrhu, za nas odlična sedma. I danas se sićan one narančaste veštice s karikama u kojon se prvi put pojavila na domaćen izboru, a mislin da bi znala i otplesat na onaj refren.
U njezinu čast te je evrovizijske večeri prijatelj za iznenađenje, za naše druženje i šta zdušnije navijanje, napravija tortu od oblatni, šlaga i ananasa i na njoj pobjedonosno napisa velikin slovima – "Tajči". Tako smo mi uz blokiće i kemijske pripremljene na stolu prid televizijon imali i tortu na Tajči.
Svakako, prijateljici i meni je bilo drago kad smo jedne godine vidili da su se na sličan način okupila i naša dica, ka mi nekad.
A vi, sićate li se, jeste li navijali?