Skroz mi je neugodno što se još, ni nakon više od mjesec dana, nismo dokopali novog, plaćenog i ispravnog televizora. Nekako, valjda je to u naravi okorjelih odlikaša, kad neki problem ne uspiješ riješiti iz prvog, drugog, trećeg ni trideset trećeg pokušaja, zaključiš da mora da je do tebe. Do koga bi bilo?
Do Sancta Domenice koja nam je isporučila rumbani uređaj, a onda neće da pošalje drugi, neće da pošalje lovu natrag, a neće ni da mukte popravi ono što na uređaju ne valja? I ne samo to, jasan dokaz da nije do njih nego do nas je i to što za popravak novog novcatog, ali neispravnog televizora traže dodatnih 340 eura. Ne može biti da oni muljaju! Mislim, neugodno mi je, majkemi mile. Mora biti da mi nešto radimo pogrešno...
Pitaju nas ljudi, a prosto im u očima...