StoryEditor
ŽivotVeliki libar maloga Marinka  

Miljenko Smoje: Sveti Duje diga ruke od Splićana

Piše PSD.
18. kolovoza 2013. - 11:19
Jema prav  oni novinar šta je u “Startu” napisa da je Split “vražji otok”.
Vazmimo za primjer samo Split i Dubrovnik. Nima Dubrovčanina koji ne slavi svoga sv. Vlahu. Sastajedu se gospari, činidu velike zabave, a u Gradu preko Straduna gre veliki procesjun predvođen dubrovačkin kaptolon i biskupon.
A moj sveti Duje ne smi noson povirit iz katedrale.

Baš u subotu, sedmoga ovega miseca, dakle na Sv. Duju, oliti na Sudamje, u deset uri ujutru, uz brecanje bumbala, počeja je procesjun.

Došle su mi suze na oči. Di neće? Od velikog, sjajnog blještavog procesjuna osta je mali kotegin, retaj.

Nesriknji grad

Sićan se ja kad se procesjun priko Rive vuka. Najpri vojska, pa pusti popi, klerici, sve bratovštine u raznobojnin togan sa velikin kandilima, torcima i barjacima, pa onda pusti kanonici, biskupi i splitski nadbiskup ispod baldekina, a di su još švore, popići, skule.

A sad samo retaj - ništo malo popi, more bit najviše stotinu, i biskup sa kanonicima i, bravo, usve dvi tri švore i par šantoći.

Jadni procesjun nedostojan sv. Duje, prilipjen je uz samu crikvu, šulja se uz njene zide između sarkofagi, i ne smi njanci na skaline ugazit.

Sveti Duje, ča si dočeka? Jemaš prav da kaštigaš ovi nesriknji grad!

Navalila masa furešti, Njemac i Talijanac, gledadu i slikajedu ti procesjunčić, a nas Splićani ne znam je li bilo dvadesetak. Prijateju-penšjunatu koji je sta uza me govorin: Sad dolazidu moći sv. Duje. Pari mi se najpri njegova ruka pa glava.

Jedna stara Splićanka to čula pa govori:

Kako vi to, šjor Smoje, znate?

- A ča ja ne znan!

- A ja san eto sve zaudobila.

I zamislite slučaja:

Infotan ča je naš sveti Duje već puste godine stisnut na sitni prostor oko crikve, beštiman i naletin na Pjacu na druga Gulišiju, šefa policije.

Napa san ga: Je li, kompanjo, naš sveti Duje ne smi povirit iz crikve, a sv. Vlaho se raskalaša po cilome Dubrovniku.

- Pa šta meni govoriš? – čudi se on.

- A kome ću?

- Niman ja s tin veze. Jebe se mene. Po meni more sv. Duje marširat di god oće, samo neka bude red i mir.

- Tako te oću, kompanjo, vidi se da si tolerantan i pametan čovik.

Moj prijatelj - penšjunat me pita:

- Koliko se sićan, naš sv. Duje je bija mučenik. Dioklecijan ga je bacija lavima, lavi su ga izili.

A kako su mu onda ostale košćice? Kako mu i košćice lavi nisu izglojali?

- Oli su onda lavi bili gladni i žejni mesa ka ovo naši danas gori u zoološki vrtal. Nije in Dioklecijan kupova meso po bikarijan miljun dinari kil nego in je leva-leva ita kršćane. I bit ćedu se onda lavi razvicjali i žderali bi samo čistu pupu, a košćice bi ostavjali.

Ispod šarenila…

Za ovi dan ja se uvik držin svoga staroga ceremonijala. Gren na pazar vidit banke o fjere i dok su mi bile žive mater i teta, uvik bi jin kupija malo drveni žlic, rešeto, macolicu, a dici u dvoru koji svirak oli leptira. Dakako, zna san in kupit i trapulu i to veliku za pantagane.

A sad njoj kupin koju žlicu i ona to radosno prima. Da zaboravin, ja mislin da bi se ofendila.

Na pazar, ijade banci, više nego i je bilo za vrime najžešći fjeri, ali to su ovi banalni svakodnevni turistički banci.
Jema ništo i banak od fjere. Jema i balot. Balota sa čavlima po miljuna, a bez čaval četiri stotine ijad. Jema i bačav i veliki kaci od osamnajst miljuni.

Žlic koliko te voja: velike sto, male pedeset ijad.

Vidija san i nešto slamnati artikli, zjogatul, svirak, leptiri, bogami jema i sit i rešeti, batipani, macoli, eno i trapule ali za male miše, nima gvožđica za velike pantagane.

Kupija san samo za nju dvi žlice.

Kad san bija pisa “Kroniku Velog mista”, naveja san ča se moglo nać na bancima o fjere:

“Sve štrace, svi retaji, sva felerična roba od Trsta do Boke skupila se i našla na stotinu banci koji su pokrili Rivu. Sve ča ti srce zaželi, sve se to moglo nać na bancima. Fuštanje, kotuna, fanele, cica, košuj, maj, mudanat, šudari, gać, jaket, bluzic, pleti, kotul, kineške svile koja nikad nije vidila Kinu, sve u ijadu koluri. Pa botuni, perli, pribadač, ogrlic, šigurec, kajiši, takujini, tirak. Spustila se cila Vlašćarija sa diplan, frulan, mijiman, balotan, žlican, cigalinima, samarima, kosirima, vilan i grabjan, sa svima alatima za poje, opremom za konje i tovare, opancima, trlukan, bijacima i tapetima.

A grad iluminiran. Pusti lampjuni i baluni. Vatre okolo goridu. Maškule pucadu, rokete u nebo letidu. Pusta mularija se rastrkala, kredu Vlajima balote i svirke, iz laštika tuče napuvane balune.

Inpjegati i artišti obukli bile veštite, na glavu stavili strijače, težaci se svetaški obukli, a žene u kurtinima. Pari ka da Split pliva u bogatstvu, ali ispod toga šarenila je tuga i mizerja.”

Dogodija se škandal

Nego sve se meni pari da je fjera počela krolovat još tamo od 1912. godine. Onda se sveti Duje najidija i počeja polako dizat ruke od svoji Splićani.

Ča se dogodilo?

Tada smo izminili nazive splitski ulic i trgova. Normalno je da su se nikin dotad bezimenin ulican udrili nazivi famiji i plemen koji u njima obitavaju, pa smo tako dobili Šegvićevu, Kuzmanićevu, Dvornikovu, Marasovićevu ulicu ali zašto su se pogazili i niki stari i skoro svi svetašni nazivi? I don Frane Bulić je onda protestira. Ako je i osta koji, ka na primjer sveti Mihovil, onda je odbačeno ono sveti, a ostalo je samo Mihovilova ulica.

Eto još onda su nan sveci smrdili.

Svu tu masovnu likvidaciju svetac grad je mirno primija, ali ipak je cili Split kompletno usta kad se Plokatu sv. Dujma pritvorilo u Peristil.

Oli svak ne zna da je to Peristil, ali oduvik je to bila Plokata sv. Dujma.

Nu ti boga, oli ćedu nan sad izmislit novoga patrona pitali su se Splićani. Ali mi ne damo našega svetoga Duju za duzinu najžešći svetac!

I baš te godine za procesjunom se dogodija škandal. I gradska glazba i varoške bratovštine odbile su učestvovat u procesjunu.

Dok je općina bila u rukan tolomaši, njijova banda čitadina odila je na prvo misto. Kad su Rvati došli na vlast, na prvo misto su stavili svoju rvasku glazbu i uvriđeni tolomaši otad ne učestvuju. A ovi put, posli toliki pusti godin, odlučili su nastupit sa svojon bandon, čitadinon, makar i na drugo misto.

Općina je poštovala pravila igre. Kako će ji odbit? Di je onda ravnopravnost? Infotala se onda gradska glazba i varoška bratovština učinila štrajk.

- Ofendili smo sv. Duju – govorili su pametni judi.

- Nismo, on je bija i osta naš, ali nećemo se družit sa tolomašima, govorili su oni netolerantni.
Jebe se svetoga Duju za Rvate i tolomaše.

Najdija se i diga ruku od svoga grada.

Ali ja mislin da on ipak tajno nad nan Splićanima bdije i iskazuje nan tot i tamo znakove svoje milosti.
Nije to ni malo slučajno da je naš “Ajduk” još u ratu, pri četrdeset i četiri godine, obnovljen na Svetoga Duju.
Sveti Duje je inspirira pokojnega dotura Poduju za oni historijski rodoljubivi proglas. A onda baš na Sv. Duju “Jugoplastika” je osvojila prvenstvo države.

I sad će svetome Duji bit drago ča je na Pjacu u Etnografskom muzeju otvorena izložba “Običaji na fjeru sv. Duje”.
I zamislite najviše slik je iz te 1912. godine.

Gospe moja, koja lipa velika fjera.

Vlada široka demokratičnost. Na Pjacu su i gospoda koji su prvi obukli bile gaće i nabili strijače, dica se obukla ala marinjera, gospoje sa lumbrelinin i ventulan i Vlaji na Pjaci igraju kolo, pivaju reru i gangu.

Ni trišanja nema

Sa svetin Dujon počinjala je litnja sezona. I sezona sladoleda.

Pusti banci i balunčići na Rivu. Po kornižu sidu seljaci koji prodajedu balote.

Iza nji u portu vididu se jedrenjaci i trabakuli.

Na oglasnoj ploči plakat. Građani se pozivaju na predstavu “Toske”.

Toči se pravo češko pivo.

Fjera je bila prvorazredni društveni događaj. Bilo je tote i poslova i komuniciranja i folklora i kulture.

Puno pri nego je osnovana Jugoslavija, cila Jugoslavija je dolazila na fjeru sv. Duje. Makedonci su nosili tapete, bosanski kovači sikire, lopate, potkove, dolazili su i Slovenci-Kranjci sa produktima svoje domaće radinosti.
Fjera sv. Duje datira od osmoga stoljeća, a mi Rvati smo došli na ove obale tek u deveto stoljeće (to piše u zanjoj “Nedjeljnoj Dalmaciji” čak na dva mista).

To onda oće reć da su Splićani feštiđali sv. Duju dok su Rvati bili u svoju prapostojbinu.

Ne samo sladoled nego su se za sv. Duju uvik jile prve trišnje.

Jutros kad san proša priko pazara, traži san trišnje i nisan ji naša. Ronja san: Ovo je sve Mikulić kriv. Eto ni trišanja više nima okad je on prešidente vlade.

A onda san u zanju vidija jednu koficu. Minijaturne trišnjice, a osan sto ijad dinar kil!

Dok nisan vidija izložbu u Etnografskom muzeju nisan zna zašto ja, pri materi i teti, a sad njoj, kupujen te žlice, batipane, sita oli rešeta.

Čitan da je to bija junak pažnje prema ženan u kući.

Jubavnici koji su se u sekreto sastajali, na Sv. Duju prvi put bi se javno prikazali javnosti i to je bija znak da će skoro svatovi.

Uz slike, zjogatule i kućevne i poljoprivredne predmete koji su se na fjeru prodavali, izložen je dil staroga tabeluna.
Nikad više onaki tombuli.

Ovo su danas banalne, kockarske, surove tombole, a one starinske su bile velike predstave.

U moj Veli Varoš - dva-tri dana pri Sudamja, počinjalo je veliko čišćenje.

Cili je Varoš vonja od petrolja. Matere su dicu na suncu, na ulici, pujale i čistile od ušenak. Gustin češjen strgali su po timenu i ušenci su u snopovima padali na kartun. I gušt i je bija mećit. Lipo su pucali i cili kartun bi bija maćan.

Matere su pujale ćeri, a ćeri matere. I onda bi se glava namazala petroljen i vezala šudaron.

Prala se i šumprešavala robica. Kupali smo se u kopanje i maštile.

A onda je tribalo dva dana pri oštrit lapiše za puntavat brojke na kapelican.

To je bija zadatak dice od skule koja su jemala oštrila. Ali punta nije smila bit duga, tanka nego kratka, batasta da se more upirat.

Ako bi punta pukla na provu, omar si vata škopulu jer nesriknjak ne zna ni lapiš naoštrit.

A onda bi se cili Vaoš uputija prema Rivi.

Trumbete bi trumbetale pri svakoga broja.

Vlajčići su trčali po Rivi i vikali koji je broj izaša, a još bi se ti broj okrenija na velike kartelune.

I uvik bi se naša čovik koji bi izletija ka dobitnik, uspeja se na tribinu di je bija sud i ustanovilo bi se da je falija.
I onda vika, zvižđanje, zajebavanje.

A najčešće pravi dobitnik bija bi furešt i to Bračanin.

Janjca s bižima

A kad bi se čekala cinkvina i tumbula, pa ti čekaš dvadeset, a izajde devetnajst oli dvadeset i jedan onda pjuvanje u kartelu, petavanje rogi.

Ko će više dat tako lipe šesne fjere. I kad san danas doša doma na obid i da jon žlice od fjere, ona se smijucka.

- Ajde pogodi, ča san ti za obid spremila.

- Najboje da si falila.

- U zanji čas san se sitila.

Iznila je janjca sa bižima.

Ka ča je bakalar vezan uz Badnji dan, tako su janjac i biži vezani uz Svetoga Duju.

Zna je naš sveti Duje ča je lipo!

Di je veća famija najpri gredu riži i biži, a onda janjac šufigan sa bižima.

To se na Sv. Duju jilo u sve splitske lokale.

Dakako, za marendu se jilo janjeće tripice, a svuda se, čak i u konobe, moglo nać zalučeni janjeći nožic.

Teško je danas doć do janjeći tripic, a nožic nikako nima. Uzobistili smo se, nikor neće da se nožican bavi nego ji se jita ka da su papci.

A čak su i janjeće tripice najbolje sa nožican i uz malo koromača.

U ova luda moderna vrimena sve smo zaboravili i pogazili. Čak i jelovnike.

Ne virujen ni u nebo ni u pakal, ali u moga svetoga Duju ja virujen.

Ne piva Splićanin zaludu:

Oj sveti Duje, spasi me!

A ko će ako neće sv. Duje?
(NEDJELJNA DALMACIJA, 15.5. 1988.)
Želite li dopuniti temu ili prijaviti pogrešku u tekstu?

Izdvojeno

27. siječanj 2021 12:16