“Ća će mi Copacabana,
Acapulco i Madrid,
kad ja iman svoju kalu,
kad ja iman svoju malu,
tamo je moj cili svit”, pričaju mi, jer se ja stvarno ne sićan, da san to pivala po cili dan. Na nekon svomen jeziku, kojeg valjda samo trogodišnjaci razumiju.
Tu smo, pretpostavljam, kliknuli Oliver i ja za sva vrimena. Premda, spominjati njega i mene u istoj rečenici... Znate već šta mislin.
No, kako onda, tako i danas. Pari mi se da je Oliver zadnji pravi splitski picaferaj, za mene je i uvik će bit.
“Kad zadnja sunčana zraka
za Marjan, umorna, zađe,
Križevon kalon, niz Varoš pojde
na rivu picaferaj”, a picaferaj, znadu svi, donosi svitlo.
A sve se u ovomen našem gradu vrti baš oko toga svitla. Jer pisma je ljubav. A ljubav svitli. Na daleko.
Kad smo bili dica puno smo pisali lipe stihove, ukr...