Moram priznati da nikad nisam razumio krilaticu „Ne damo te, pismo naša“, kojom je krštena cijela serija popularnih koncerata. Ona, naime, pretpostavlja da bi sirotu klapsku pismu trebalo braniti od tuđih prisizanja, što mi je barem dvostruko upitno.
Prije svega, nisam opazio da itko pokazuje ambiciju te vrste. Istini za volju, a capella pjevanje na dalmatinski način ima svoje zagovornike i pristaše diljem svijeta.
Svi znamo za slučaj onih simpatičnih Polinežana okupljenih u klapi Samoana, koji zvuče autentično kao da su se rodili na našoj tvrdoj stini, a ne na svome mekome salbunu. No, njihova zanesenost dalmatinskom baštinom nije invazivnog tipa: pismu našu oni nam ne žele oteti, zaključati u podrum i potom je zlostavljati.
Uostalom, zašto bi se uopće (i od koga)...