Od mirisa i najsitiji ogladne

Tradicija u gradu pod Marjanom vrlo je važna. Prebacuje se s roditelja na dijete, ponekad i onako – nesvjesno.

Tako će vam i danas školska djeca kazati kako na velikom odmoru moraju "marendat". Moraju. Inače je propao dan. Ne možeš gladan hrabro u nove pobjede. No ono što je današnjim klincima krafna ili piroška, njihovim je nekadašnjim vršnjacima bilo jelo "na žlicu".

A na žlicu se jelo po konobama.

Naći ćete ih i danas, skrivene po gradskim kantunima.

Ma­ren­da je, ako ni­ste zna­li, po slu­žbe­noj de­fi­ni­ci­ji – ve­lik obrok za ma­le pa­re. Ne­ka­da se maren­da­va­lo u vri­je­me pa­u­ze na po­slu, ra­dni­ci bi iskoristi­li po­la sa­ta odmo­ra za po­je­sti nešto, ali da­nas je ta­kvo što ri­je­tko. Ne zato što lju­di ni­su gla­dni, ne­go za­to što ve­li­kih po­du­ze­ća više jednostavno – ne­ma.

– Lju­di su od ra­ne zo­re teško, fi­zi­čki ra­di­li pa bi im sar­ma ili tri­pi­ce, ili paštafa­žol pra­vo do­bro si­li na že­lu­dac, da­lo bi in for­ce za bo­lje ra­dit – kazali su nam ugostitelji.

Uz do­bru ma­ren­du ide i do­bro vi­no, za nešto sitno ku­na po­pi­je se "kvar­tin" (1/4 li­tre) do­ma­ćeg, cr­nog, pa kad bi zbro­jili izda­tak za ci­je­li obrok, ostali bi "ta­nji" za ko­jih pedesetak ku­na. Financijski pri­hva­tlji­vo baš svima.

Ku­ha­ri­ bi po ondašnjim konobama već oko se­dam i po, sva­kog ju­tra, počeli s pri­pre­ma­ma. I sa­mi spremni po­je­sti sve što bi spre­mili.

"Vri­me od ma­ren­de" se s vremenom i mo­der­ni­zi­ra­lo, pa se fi­no upa­ki­ra­no je­lo može i odnijeti na ra­dno mje­sto, po na­ru­džbi.

Mnogi od ugostitelja ra­dni dan za­po­či­nju obi­la­skom peška­ri­je i pa­za­ra. Ne zna se una­pri­jed što će se taj dan ku­ha­ti jer je­lo­vnik ovi­si o ri­ba­ri­ma, o vremen­skim pri­li­ka­ma i ne­pri­li­ka­ma, kao i o do­bu go­di­ne.

– Zna­ju sta­ri ma­ren­daši šta vri­di do­bra do­ma­ća spi­za, ka šta su ku­va­le naše ba­ke, a vi­di ovu mla­dost: svi su na fast ­fo­o­du, sa­mo da je izist na brzi­nu – ra­zo­ča­rani su mnogi, doduše, bojeći se hot­do­go­va i ham­bur­ge­ra.

Ka­da tu­ri­sti do­đu u ko­no­bu, svi odre­da se oduševe pr­že­nim gi­ri­ca­ma, gavu­ni­ma, a sr­de­lu jedno­sta­vno obo­ža­va­ju. Naši lju­di više vje­ru­ju prokušanom, zna­ju da s por­ci­jom fa­žo­la i kobasica ne mo­gu po­gri­ješiti.

– Šta se da­nas ku­va? – dobacit će Splićani i danas, s vrata.

Tri­pi­ce se "oba­re" kao ne­ka­da, ne ko­ri­ste se one pra­kti­čni­je, a ka­da se tele­ti­na ispe­če, od raskošna mi­ri­sa i naj­si­ti­ji ogla­dne.

Gu­laš, šni­ce­li u to­ću (umaku), tri­pi­ce, fa­žol (grah), ki­se­li ku­pus i su­ho meso, sar­me, pi­le­ći tingul, pašti­ca­da i njo­ki, ba­ka­lar, ispr­že­na ri­ba s lešo bli­tvom, sve su to ma­ren­de ko­je ne izla­ze iz mo­de, bla­gu­ju je i mla­di (nešto ma­nje) i sta­ri (nešto više), go­spo­da u odije­li­ma i ra­dni­ci "u trlišima" (radnoj odje­ći), do­la­ze i že­ne. Pri­je ih, ka­zu­ju ugo­sti­te­lji, po ko­no­ba­ma ni­je bi­lo ni za lijek. Ma­ren­da je Dal­ma­tin­cu ko En­gle­zu čaj u pet, tra­di­ci­ja i po­tre­ba.

Ri­je­tko tko na marendi ni­je brk oma­stio.

– Ne­kad su lju­di ra­di­li od 6 sa­ti pa se to­čno zna­lo u ko­ju će uru doć ra­dni­ci iz škve­ra, a u ko­ju oni iz "Ju­go­pla­sti­ke", sa­da to­ga ne­ma – prisjećaju se ugostitelji.

Kako bilo, vrime je za oživiti tradiciju! Možda je baš naš zadatak prenijeti je idućoj generaciji.