Dio priče ‘Pisma priko bare‘

Lipo moje,

Dalmatincu ti je marenda ka Englezu čaj u pet. To je i tradicija i običaj, a bome i obaveza, zapameti to!

Zimi možeš izist fažol, sa komadon suvega mesa, možeš i tripice, to ti priporučan. Imaš uvik, bez obzira koji stađun bija, teletine sa par pečenih kumplira ili juvu. S juvon ne moreš falit! Uz to ti ide i lešo junetina, sa šalšon.

Eto, poza pjata uvik popij dva deca crnog. Cilog. Nemoj mi u vino nikad vodu mišat, i nedajbože da staviš kap mineralne, to je grij.

Možeš izist frigane lignje, kad in je stađun, viruj ti didu svomen.

Marendaje se uvik okolo deset uri. Prije ne mo‘š, jerbo si sit od kafe, a poza deset ne smiš, jerbo nećeš moć obidvat doma. Zapameti, ako ne mo‘š obidvat doma, onda si najeba.

Vako, Dalmatinke volidu kužinavat i moraš in kantunon od kruva pomazat pjat. Ako to ne učiniš - znači da nije dobro skuvala. Ako nije dobro skuvala – ne vridi ka žena. Ako ne vridi ka žena – za to je kriv muž.

Vidiš, ako se tako karte posložu – najeba si ka veliki.

Dobro, to ti je to, s tin da zapametiš kako nikad ne smiš marendavat sam i uvik se guraj da ćeš ti platit. Jedan put ti, drugi put neko drugi, pa ćeš se mašit za takujin jedan put u sedmini. Tako san ti ja uvik činija i nisan nikad falija.

Eto, lipo moje, pozdravi onu svoju mater, đava jon kosti ispomiša, ča mi te odvela. Baba ti plače po cili dan. Nema veze, znaš i sam – manje će pišat. Jopet ću ti ja pisat kad naletin do rodice ti Ane.

Pravo te voli tvoj Did.