StoryEditor
Zagoranjima je lipo

Zagora je pojavom ‘korone‘ postala veliki hit, a evo što stanovnici misle o tome: Tog đavla nismo ni ositili, neće ona u dom rašćike, pancete i rakije

3. svibnja 2020. - 22:54
Ante Jukić Kudra i njegova Anka: Ljubav nas veže i spaja...Joško Šupić/HANZA MEDIA

Ovako u Splitu kažu: astisusa ne mogu od korone na Rivi popit kavu, a ne mogu u dućan kupit robu, ne mogu izić ka čovik, ne mogu ovo, ono, kad će proć više, došlo je dotle da vikendom i za lipa vrimena idem na selo, u brda, di se može šetat bez straha…

A ovako u selu: đava je odnija, nema toga kod nas, živimo normalno, iđemo u kumpire, u vrtal, na njivu, dica se igraju, mi se družimo sa svojima, sa susidima, bacimo na karte, na balote, a šta nam iz grada nadolaze, samo iđu gori, doli, pa pod stablo, biži narod od korone, imamo samo kolone…

Dogodilo se čudo, fetivi Splićani otkrili su čari sela, Zagora je postala IN, sada je odjednom postalo luksuz biti Vlaj, ili makar imati nekog takvog u blizini. Korona je ljudima otvorila oči, brojnima pokazala kako netko ima Toscanu, a netko Dalmatinsku zagoru. I to odmah iza Klisa.

Ovako je u Grabu

Evo kako u Grabu stvari stoje: Nikada toliko svijeta u pohode izvoru rijeke dolazilo nije. Ljudi su otkrili brzace, stare mlinove, predivnu prirodu. Oooo kako to raduje Vladu Bugarina, zadovoljno on trlja ruke, jer se uklapa u scenarij koji je zamislio još kada je 12 godina imao. Sada mu je 16 i kaže kako je šef na obiteljskom ribogojilištu pastrva, odmah do ulaznih vrata, nekoliko metara od kuće. Pitamo ga koja je njegova funkcija, a on će nama:

– Tu smo u biznisu mama Jagoda i ja. Ja sam šef, a čim završim školu, jer to je jako bitno, bit ću direktor. U prvom sam srednje, učim za računalnog tehničara. Vidiš ovo ovde, tu kuću na rijeci, tu sam zamislija imat restoran. Tu ću nudit svoju pastrvu, radit će mlinica, nudit će se samo domaće, pastrva, meso, gradele, naše povrće. To ti je moj plan – veli Vlade.

Nema kod njega straja od korone, smije se kada mu je spomenemo. Ma kod nikoga u obitelji. Dok pijemo kavu s mamom mu i tetkom Anđelkom, Vlade nam govori kako nema majci da ga kupac zezne ni u lipu. Ima matematiku u malom prstu, pa kada mu koja lukavica ide zapasati ribu, onako gratis, da bi uštedila kojih desetak kuna, Vlade joj kao iz topa odvaljuje da bi za to mogao kupiti dva kilograma kruha.

– Je zeznit će me ko. Stara sam ja škola, neka mi je 16. Ja sam s pastrvom odgojen, čim završim školu spustin se na ribnjak, čeka me čišćenje, rad s kupcima, vaganje, pakiranje, naplata, pregled. Zeznit će me ko, moš mislit, pa ja na pet kila ribe mogu kad je izvučen u ruke falit u deset, 15 deka. Ovde je moja budućnost – kaže Vlade.

Ovako je u Čačvini

– Korona, ma koja korona, niti je ositio nisan. Sve je kod nas isto ka i prije. Ajmo mi u pašu – veli nam Nikola Burić iz Čačvine, dok s njim stojimo na ledini, iza brda, nedaleko od Graba u pravcu Tijarice. Ledini koje se ne bi posramila ni engleska kraljica.

Okolo nas sve zeleno, mirno, tiho, čisto, puno kisika. I tako sve do trenutka dok Nikola ne zvizne, a onda s brda, iz šume, iz debele hladovine, s puta dugog 2,5 kilometra, koji je sam pročistio i uredio od drače, ne počne spuštanje njegovih ljubimica. Jedna za drugom stižu krave i njihov vitez rogati, junac Dragan, Dragiša.

image
Moga Garu ne bi da za kravu i tele skupa - zaljubljeno će Nikola Burić
Joško Šupić/HANZA MEDIA

– A bože moj šta bi ovde bilo da krava nema. Šikara. Nered. A vidi sad, nema travke da viri. Ko na poljudskom stadionu. Krave su zakon za čistoću, za zdravi život. Žena me nagovorila da kupim prvu kad san iša u mirovinu, i mic po mic, evo ih. Imamo mlika, žena radi sir, teladi, mesa. Uzeo sam i europske poticaje, i opet ću participirati, radim tu dole nadstrešnicu za njih. Ja po cili dan nešto radim, kopam, čupan korov, s nekoliko ljudi šta su se vratili čistim selo, sređujem put, uživan. Ovo je život. Tu korona ne dolazi – veli.

I dok se mi pitamo zašto kod nas stočarstvo umire, a pucamo od potencijala, i zbog čega nitko ne želi u pastire, Nikoli na raport stiže njegov čovik od povjerenja na četiri noge. Njegov Garo, oko sokolovo kojeg je, dok je bio štene, jedan kamiondžija koji je volia tu i tamo šta “manit”, samo “utra” navečer u auto. I s njim doma. Ali našao ga je Nikola, našao…

– On!!!! Moj Garo!!! Ma ne bi ga da za kravu i tele skupa. Ovo je život na selu, ovde dišeš punim plućima, ka čovik. Sritni čovik – kaže Nikola.

Ovako je u Tijarici

Razdaljina je po PS-u, likarija na stolu kako se i očekuje, priča se vrti oko dnevne politike i uobičajenih stvari, na koronu se smije, jer je u Tijarici i nema, ne radi se ništa što bi poremetilo nirvanu. Samo relaksacija, samo uživancija i pozitiva. Upravo je tako na imanju Ante Volodera, čovjeka koji je još prije 23 godine na čuđenje svih napravio prvi bazen u cijeloj Zagori.

Zatekli smo ga u dvoru, u društvu Ivana Volodera Ike. Ante s likarijom od trava iz okoline, Iko s pivom. Imade li korone, pitamo mi iz grada? Smiju se Iko i Ante, pa rukom pokazuju oko sebe, čudeći se kako pitamo za koronu u njihovu čistilištu.

– Korone!? Ma ko to više puši. Toga više ja bi reka nema ni za kupit. Puši se sad druga marka. Ma da korona, ko je čuja, ko je vidija. Evo ovako triba jačat imunitet, ka šta radimo Ante i ja, njegov zdravi liker od trava, duvan, vino, pivo, zrak, lipa rana domaća. Kad ožedniš moraš pit. Ja se uvik čudin kada neko reče za drugog da je umra od pića. Ma di moš umrit od pića, umire se od žeđi – zafrkaje Iko.

Posla uvijek ima, Anti oko kuće. Iki u obližnjoj pršutani. Nekako navješćujemo kako pred nama stoje sritni obiteljski čovik i jedan stari momak kakvih u Zagori ima na izvoz. Jest, ne krije to Iko, govoreći kako mu je 50, ali i još rano za ženidbu. Jer lako se oženit i reć “da”, ali teško rastavit. A sada i u koroni nije lako naći curu, vršnjakinju od 50-ak, jednu što nije puno prošla – kaže.

– Zezam ga ja da odemo u Bosnu po jednu, pa ću je ja držat dva dana, a on pet. A on meni da jesan li poludija, da ga mislin uništit, ubit, da on oće dvi noći, a eto je meni pet – govori Ante.

image
Ivan Voloder Iko i Ante Voloder u Antinim tijaričkim dvorima nazdravljaju lipome životu
Joško Šupić/HANZA MEDIA

– Bogati ko će to opsluživat pet dana, ja iden u krevet samo ako ću pravit dite, to iscrpi, to te umori tako noću radit. A polako, ima vrimena dok je čovik živ. A kad umre, umre, napravi umorstvo samom sebi i bog. Ali neće ovde od korone, nema tu njoj života – vesele se životu Ante i Iko.

– Evo ljudi šta ćete, kupusa, mesa, juve, pršuta, pancete, rašćike, lipe spize, rakije, vina, šta oćete – pitaju nas u domu Anke i Ante Jukića Kudre, nadaleko poznatih u Tijarici. Zovu nas za stol pun ljudi, što obitelji, što prijatelja. Čaše zveckaju, vrime je od obida, sve miriše, sve puno smija, nitko ne spominje koronu, nikoga ona i ne zanima. Kapo od familije, glava kuće Anka​ veli nam kako se protiv korone ovdje bore kupusom i dobrom rakijom, i da je ionako niti ko poznaje, niti prihvaća, a bome niti u goste zove.

– A kojeg će nan đavla, šta će ona ovdi kod dobrog svita, na naših 700 metara visine. Ovdi njoj nije dobro, ne osića se ka doma. Di će ona u dom rašćike, pancete ajde ti moja ća odavde – veli Anka dok prebrojavamo obitelj, najbrojniju u Tijarici.

Znači, petero dice, osam unuka, dva zeta, dvi neviste, njih dvoje… Dvor im ima bicikla za cijelu momčad. Smije se Ante i kaže da će kuću morati širiti. A onda nas vodi u carstvo, u kućnu pršutanu, gdje se po starinski dimi blago sa stropa.

– Od svih strana nam ga donose na dimljenje. Vidi ih. Ova je zima bila dobra za njih – veli Kudra dok blesimo uvis zamantani mirisima pravog, domaćeg pršuta, dimljenog na ovdašnjem drvu. Korona? Ma kako ne!

Izdvojeno

11. kolovoz 2020 11:53