Krediti se po zagori dižu, a ćaće pomažu da bi se kupili Salersi: Renault i Peugeot nisu više najpoznatiji Francuzi

Ne moreš ti, čovik moj, danas ni krave čuvat bez Google i bez rječnika. To ti više nije krava, bik, govedo, tele, danas ti je to-križanac Herforda i Simentala.

- A ovaj tu-e on ti je upola Limousine, a upola Herford. More bit da ima malo i Salersa! A ovaj tute? On ti je čisti Salers! Pravi, čistokrvni. Ima i rodovnicu! Papire! Znaju mu se preci do u deveto kolino - veli mi moj domaćin, mlađahni Mateo Begonja, dok mi na farmi iznad Sedramića, u Moseću, na nekadašnjoj prvoj liniji fronte, pokazuje svoje blago-diku i ponos, svoga bika francuske pasmine Salers, po papirima zvanog Poete. Pjesnik!

A Poete, tare li ga tare, liže hrapavim jezikom u kopanji ono što mu je 24-godišnji Mateo 'da lizat'. Usvitlat će je, ako ovako nastavi, za još koji dan će sličit da je oo inoxa, Zepterova, a ne od polovice starog bojlera. Očito, nisu ni poete što su nekad bile. Ima u ovom sada nekih 700 kila žive vage, a ako bog da, na koncu bi moglo bit još toliko-oko 1400 kad dođe na punu veličinu. Meni, ovako neupućenom, sa svojom tamno marun, ili kažu knjige-mahagoni crvenom bojom, najviše sliči na američkog bizona, šta san ga ka dite gleda u filmovima o Divljem Zapadu. Ali, vraga, ničeg divljeg u njemu nema, pitom je ko mače.

Za Salersa kažu da je to govedo za linčine, da se samo teli, samo hrani, samo čuva! Je li baš tako, pitam ja Matea, nek i on vidi da san se i ja pripremija za ovi teren, da san se upozna s materijon. A ti samo dođeš, pa skupiš telad, ogtraš ih kod mesara i još skupiš poticaje. A vraga, znan i ja da nije tako, triba tu radit, teško i krvavo, svaki dan, i svetkom i petkom, u blatu i kamenu, di nema ni vode ni struje, di sve valja vozit traktorom i pribacit priko ruku sto puta... Kako se dečko od samo dvadeset i četiri ljeta odlučio bavit govedima, kupit bika francuske pasmine i šest junica, i zametnit svoj vlastito, matično stado.

Govedo za linčine

- A, lako! Bavin se ovim jedno dvi godine, a ćaća mi Josip i stric Denis bave mi se ovim jedno deset, dvanaest godina, drže goveda u sustavu 'krava-tele', drže križance naših domaćih krava, buša i simentalca, imaju nekih četrdesetak komada. Ja san sad uzeja tih sedam ćistokrvnih Salersa iz Francuske i iman i ja još tu nekih desetak, dvanaest naših domaćih krava. Ja bih volio na koncu da budu svi što ih budem držao čistokrvni, Salersi. Zašto oni? Zato što je ovo, težak, zahtjevan teren, ljuti krš, kamen i tražija san pasminu koja to može podnit, koja je najisplativija na ovom terenu. Istraživa san, priko interneta, gleda šta ljudi drže, šta imaju i na kraju shvatija da je to to. Da je Salers najisplatiiviji, da najviše daje u odnosu na ono što dobiva. Iša san i na jednu farmu kraj Livna, oni imaju Salerse već 30 godina. Imaju ih priko 150 komada, pokazali su im se jako dobri i na kraju san priko njih i uveza svoje, i tako...

- Salers, nije šala, Francuz stvarno zovu 'govedom za linčine'. Stalno je vani, ne zahtijeva puno pažnje, ono je srednje govedo, ali je i takvo kakvo je još uvijek duplo teže i veće od naše buše, a ne zahtijeva puno više pažnje. A dobre su i po mliku i po mesu- priča Mateo, a ćaću Josipa pitamo je li on zadovoljan sinovim izborom.

- Ja bi volio da se okrenuo nečem lakšem. Da je nastavio školu! Al, kad on neće, šta ću mu ja. Upisao je brodostrojarstvo, fakultet, al malo mu se zanedalo- veli ćaća, ko i svaki ćaća. Ma, ajde brate, di će u brodostrojare iz Sedramića, velim sad ja i dajem 'malom' za pravo. Nije to lipo niti čut! Eto, i ćaća mu je Josip po struci ugostitelj, pa se i bavio ugostiteljstvom, a na kraju je i on završio među govedima.

- Jesam, bio sam i konobar ali i gazda. Drža san kafić u Drnišu, Woodstock, i sad ga držin, odnosno šura ga vodi, ali sam donio odluku prije jedno dvanaest godina da ja i brat Denis, on je invalid domovinskog rata, iđemo držat krave- priča Josip, koji je krave drža i u Lici jedno sedan - osan godina.

- Al, bilo je teško tamo nać radnike, pa san se vratija. A u to je i Mateo donio odluku-neće se više školat, nego će kupit Salerse. A Salersi nisu baš ni jeftini. Svaka je Salers krava, smije se Mateo kad ja pitam koliko-dvije i pol ove naše, obične.

- Šest junica Salersa i bik su nešto priko sto tisuća kuna! Doveli smo ih u četvrtom misecu i zasad idu dobro. Još se nisu telile, ali nadamo se da neće bit problema sa zametanjem stada- odlučan je Mateo koji je konobareći kod ćaće sam digao i kredit za kupnju Salersa, ali nije se mogao zadužiti za cijeli iznos, nego samo za 50 tisuća kuna, pa mu je s ostatkom pripomogao i ćaća, kad je vidio da je mladac odlučan. Oće pa oće!

Nova štala i solari

Tako je to. I Josipu je ćaća, kad je kreća u goveda, ko što mu danas sin Mateo kreće, kazao 'Sine, znaš li ti šta činiš od svog života?' On je bio čovik sa sela, znao je šta je blago i šta znači živit od blaga i za blago, od zemlje i na zemlji. 'Svi biže sa sela, a ti iđeš sa bile košulje u štalu i đubar!' Jer, krave svaki dan, a i telad šta su u štali, moraš im dat ist, neka je kiša taj dan kad smo mi išli prema njima u Moseću padala iz neba i zemlje. Svako jutro putuju iz Drniša, u kojem žive, priđu nekih desetak kilometara, do štale, do koje su morali probijat i popravljat put, što ga kiša svaki put odnese. A do Begonja u kojem im vatru na ognjištu još pali Josipova mater i Mateova baba, je dva kilometra. Od matere svaki dan voze vodu gori u brdo, u Moseć, kravama. Bazirali su se zasad na proizvodnju mesa, jer za nešto više, nešto drugo, mlijeko, sir, nemaju uvjeta, iako planiraju gradit i novu štalu. Metnili su i teke solara, da zimi, kad okraća dan, imaju svitla.

Ali, eto, Mateu je ruku prije neki dan dala i županija, s 30.000 kuna na račun za pomoć u kupnji goveda. Nije malo, na 105 tisuća kuna, koliko je iznosio račun, skoro trećina.

- I nije, baš sam i ja rekao županu 'Ugodno ste me iznenadili. Jer, stvarno nisam nikog nazvao, ni potegao za rukav.

- Ma, ajde Josipe, a ko će ti to virovat, da nikakvu vezu nisi ima... - govorin ja. A Begonja, drniški gradonačelnik, jeste rod kakvi?

- Ma kakvi, nismo u rodu, čak se brat nešto i zakačio s njim, kad je dolazio u kafić - veli sad on.

- Mi smo ljudi radnici, a neko nas se opet sitija. I fala im! - govore Begonje.

U svakom slučaju, Begonje su dokaz da se sve može kad se hoće. Držat govedo tamo gdje i koza ide pod ručnom, a ne samo u Lici i Slavoniji. I vele da ne moramo dolazit ponovno dok Mateo ne bude imao stado od bar 50 komada francuskih goveda pasmine Salers. Koje se nezaustavljivo širi zagorom i zaleđem. Ima ih u Žeravice, pa u Ante Dujića, u Ićevu, u kojeg smo već jednom bili još dok je držao farmu magaraca, a sad se, kao i mlađi Begonja, odlučio za Salerse. Koji će uskoro doći poznatiji Francuzi od Renaulta i Peugeota. Dosad su se krediti za njih dizali, a sad se mlađarija opametila - ulažu u Salerse!