Damir Šarac: Adio, škoji moji

Nima ove zime upo svita ča je bilo lani. Pa ni vikendima. A radnin danon ih vozimo u kombiju, nima potribe za palit autobus i trošit naftu. I dobro smo ušćedili na nafti – pričaju mi šoferi autobusa na škoju, a i sam san vidija već na trajektu – pasa nema.

Zovu Pučišćani:

– Ukidaju nan jedinu banku, spremamo se u demonštracjun.

– Kojega će van vraga banka, boje da je nimate, manje ćete pineze trošit.

– Lako je vama iz Splita svirit... Dok je banka bila državna, imali smo poslovnice u Supetar, Pučišća, Postira, Bol, Milnu i Selca, a onda se ono sanirala narodnin pinezima, pa prodala fureštima i počelo je zatvaranje; Selca, Milna, Postira, sad bi Pučišća, pa Bol, tako da bi ostala samo u Supetru!

Navodno je odluka s vrja da na 15 ijad mišćani može bit samo jedna poslovnica! Brač jema oko 14 ijad, i ne ulizamo u kvotu. Mi iz Pučišća ćemo tribat putovat 28 kilometri do Supetra, a autobusna karta je 40 kuna! Svi ćemo iselit, tiradu nas...

U Pučišća je više od 300 stanovnika manje nego 1991. ča je bilo. Samo u “Jadrankamen” je onda radilo 600 ljudi, od toga jedno 70 žena, sad nas je 140, a žena je i nije desetak. Bila je Poljoprivredna zadruga di je radilo 30 žena i 40 muških!

Zato nas je toliko neženjenih jer nima radnih mista za žene! Mi smo mala sredina i svako radno misto puno znači! A svak se boji dignit glas, prite in otkazon, općinon. Bidni judi, bidni boduli – ispovidija se mladi Bračanin.

Isprid teatra udren u jednoga Jelšanina:

– An bravo, jušto si mi doša ka naručen.

– A ča je tebi?

– Meni je puno toga, ali boje pitaj ča je “Jadroliniji”.

Stanemo na kafu, a on na račun piše:

– Pazi sad. Nas vozidu onon šešulon od “Tina”. Za lito je ka dobar, a zimi ako je malo vitra, pari ti se da će se sve raspast. Gledaj ove brojeve: liti puni dvista auti i iljadu svita, po jednoj vožnji u jednome smjeru, neka je popunjen osandeset posto, to je sto iljada kuna.

Puta osandeset dana sezone izlazi osan milijuni kuna, s povratnon karton ispada 16 miljuni, a vožnji je sedan dnevno u jednome smjeru! Zamantalo bi ti se kad bi samo otprilike uzeli tu sezonsku zaradu. U jedno lito isplatimo samo na tu liniju novi trajekt, ne jedan nego tri, sa svin troškovima!

A nikad pinez nemaju, uvik su u minusu stotine milijuni. I vozu nas deset milja na uru radi štednje ka da smo najveće budale. Prin četrdeset godin vapor je kurija 14 milja. Ljudi su sletili na Misec prije pedeset godin, a mi do Hvara danas dvi ure, Lastovo neću ni spominjat, skoro sedan uri – navija se on.

I sve se mislin: vidi kako je jednostavno kad se stavi na kartu i pripusti samin škojarima da štagod rečedu o onome šta ih mori. O njihovin sudbinama se odlučuje daleko, u nekin kancelarijan sa centralnin grijanjen, a ovi sudbonosci obaćedu ih na lito, kad bude lipo.

I kad se boduli pritvoru u kamarjere i armižadure, kad puze do poda da bi mogli priživit teške i puste zime. Kad se živi ispod razine dostojanstva evropskoga čovika. Jer su cine svega na škoju trideset posto više nego na kopnu, jer se svaka vižita likaru, put na sprovod ili obilazak velikih gradskih butigi, pritvara u avanturu koja zna trajat i dva dana.

Biži se sa škoja ka iz kužnoga sela. Do onoga jutra kad osvane vijest: na bubanj će i škoji i “Jadrolinija”. Nismo znali, nismo tili upravit, nismo se ošervali na najveće blago, pa nan tako i triba. Nisan pratija, kad je zadnji put u Saboru ili na Vladi, u gradskin upravama na obali neko spomenija otoke? Di su te štrategije? Ko će njih škapulat?

damir šarac