Prvo šta mi je ka Srednjodalmatincu palo na pamet kad san vidija eksploziju one minetine iz Drugoga rata šta su je našli u riječkome portu, bilo je: a koliko je ovo ribe pobilo?! Je li iko mislija na to? Bidna riba, pa da je ko pokupija...
Bomba od 690 kili eksplozivnoga punjenja potaracala je ribe ka flota koća, ka deset koća, a nikoga nije briga. Zoven jednoga svoga bodula da ga pitan kolike su bile one naše mine za ribu.
– A slušaj, u ona doba odili smo svi na mine osin popa, on je samo ija i nije tija znat odakle riba. Ovisilo ti je o punjenju, naše domaće punjenje vitezita, šta smo zvali pašteta, bilo je tridesetak deki. Ako se radilo sa trotilon, onda je išlo i po kila, a ako je rič o crnome barutu tribalo je više, ka važ piture, stavi kilo. Samo, to ti je sve bilo onako, za familju i suside, ka za osobnu uporabu.
– A koliko je pomlatila ova riječka?
– Od Krka do Venecije, ja bi reka. Više je tot išlo ribe u arju nego šta bi mi u deset godin potukli.
Fini i štimani svit
Eto tako stoju stvari s uspomenan na naše primorske ribolovne mine i novitade, friška događanjima koji su u Rijeci izazvale veliko uzbuđenje i narodni pokret. Gledan kako su oni jedan fini, štimani svit.
Akcija Civilne zaštite je nezapamćena. Kad su našli minu i odredili dan odvoženja i aktiviranja, podilili su grad u u dvi zone, žutu i crvenu. Iz crvene evakuirali su sve dan prije, a građanima u žutoj naredili su da ti dan niko ne smi izić iz kuće, ma ni doć blizu ponistre i balkona. O par ijad svita je rič.
One iseljene smistili su u kampove i otele, zaustavija se rad svih kafića i poslovnih prostora, primišteni su autobusi, ferate i taksisti, upalili su kontakt-telefon za sva pitanja i pomoć nepokretnima. U šest uri ujutro zasvirale su sirene i pet stotina Riječana iz crvene zone krenulo je u zbjeg. I od toga pustoga svita kojima se totalno poremetija život na dva dana nije se čula ni rič.
Zatvorili su butige, iselili se iz stanova i kuća, primistili auta, priselili se u dvorane i kampove. Kako su išli tako su se i vratili nakon šta je mina aktivirana posrid Kvarnerskoga zaljeva, jedno desetak milja od grada. Na razdaljini od sedan kilometri nije se smila približit niti jedna brodica.
I svi su poslušali šta in se kaže, od sirene do sirene, muva se nije mogla čut povrj Rijeke.
Pari mi se vidit šta bi bilo da je ova mina nađena u naš Split, u naš porat.
Koja bi to batarela bila! Najprin bi se jedno misec dana raspravljalo i karalo šta s njon. Vadit ili ne vadit. Evakuacija? Nema šanse. Digli bi se ugostitelji iz porta, Rive, Geta, Pjace, da će in obustava posla uništit posal. Propeli bi se gazde apartmana da ko će njima nadoknadit štetu, popizdit će jin turisti od dišturbavanja.
Uzbunili bi se građani – neće njima neka Civilna zaštita zabranit da vikendon dolaze u centar, po spizu na Pazar, pit kafu i šetat po suncu. U čas bi planija demonštracjun: kvragu vi i bomba, na dirajte ništa, ako je stala u more osandeset godin, more još osandeset. Ne damo naš komod! Šta je niste našli u prvi misec kad je padala kiša, nego baš sad kad smo konačno izlizli iz kuća na sunce!
Tribine na Sustipanu
A sve kad bi se i uspila organizirat akcija pa ko bi zapričija Splićane i – kako se reče – njijove goste da to prate?
Imali su i Riječani plan Be, malo različit od plana A. Ne da se usporedit s našin zamišljenin Danon De. Dolazili bi prijatelji i rodbina iz cile Dalmacije, dica ne bi išla u školu ni na treninge, ostali bi prazni zjogi od balot, ne bi nikoga bilo na nediljnu misu, kafe u kvartu i krafne prodavale bi se leva-leva.
Iljade, deseci iljada svita poletile bi na Rivu gledat spektakl dizanja mine: “Niko nema pravo ugrozit naše građansko pravo da gledamo kako će puknIt bomba!”
Tribine bi se digle na Sustipanu, najboja mista i kokice prodavali bi se za deset euri, cili bi konal bija pun brodica, na vidikovce bi izišli Šoltani i Bračani. Ko bi naša kanoćal doma bija bi pravi sritnik.
Svi, svi bi došli vidit ti vatreni mirakul kraj Mrduje kakav se ne pamti! Ko će nama zapričit da to vidimo i slikamo mobitelon? A onda bi flota kaići zaprdekala put mista eksplozije pokupit ribu. One sirene ne bi bile znak za sklanjanje nego za početak velikoga događanja.
Ako bi se još mogli dogovorit da sva ta riba poslin završi na gradele pa se udre fešta u gradu, eto ti prilike za dugo sićanje. Mužika svira, kvintali ribe se peču, svit gušta. A nešto su i vidili, doživili, izili, popili. Ima i za zalipit na Fejsbuk i Instagram. Samo triba imat mota.