E vidiš, nekad se svit nalazija na vodi. Žene bi se jadale jedna drugoj, na nevistu, na muža, na dicu. Dica su se štrapala vodon, a mladi su se zagledali. Govorilo se ko se s kin zakara, ko će se oženit, a ko umire, di je ko bija i šta je vidija. To ti je bija cili jedan događaj kad bi se s maštilima došlo po vodu. Šta je danas televizija, to je svitu nekad bilo ić na vodu.
A vidiš evo i mi opet tako, bar dva puta na godinu – tješi me susida teta Milka, dok čekamo u redu, lita Gospodinova dvi iljade i dvadesete – na vodu.
I mada se od onoga teatra na vodi prominilo svega u svitu, mi na Plakaluši držimo se tradicije: u zadnjih pet, šest godin bar dva puta u sezoni nađemo se na vodi. Nije ulična fešta, to nemamo, nego baš po starinskin užancama – s kantama, ne na gustirni...