StoryEditor
SplitGLAS KOJI NE UMIRE

Na današnji dan Splićani su ispratili svoga Olivera: ona partenca kakvu grad nikad i nikome nije priuštija, ka da je bila u nekin snovima...

31. srpnja 2020. - 08:59
Vojko Bašić/HANZA MEDIA

Dva su lita prošla otkako je Oliver partija na svoju zvizdu, ali, ljudi moji, ne fali mi niti malo. Je li iko uopće svjestan da se to dogodilo. Ili šok još traje. Oni ispraćaj iz Splita, partenca kakvu grad nikad i nikome nije priuštija, ka da je bila u nekin snovima. Sritna, a ne žalosna uspomena.

Učinili smo ono šta smo u prsi ćutili da triba učinit. Gorija je porat, smijalo se sunce, kričali su galebi, trubili su brodi, zvonija je Sveti Duje, pivalo se, tralo suze, mučalo, ali poslin svega šušura doma smo išli mirni. Jer učinili smo šta je tribalo učinit. I onda, kad ga je more odnilo u Velu Luku, zadnju i najmirniju luku, ka da se ništa dogodilo nije.

image
Paun Paunović/HANZA MEDIA

Ujutro upališ radio, Oliver. Rođendan je, Oliver. Pir, utakmica, festival, pjanino u tinelu, gitara na mulu, zvižđanje u kali, opet Oliver. Ritko je to, da neko parti, a svaki dan je, svako jutro, podne, popodne i večer, cilu godinu, sva četiri stađuna, opet je u arji, u uvu, u grlu. Eto zbog čega mi ne fali.

Jer je čovika moguće ubit, ali glas nikad. I to još onakvi. Taj smo glas poćućali s materinin mlikon, jer je sigurno i u rodilištu svira s tranzistora, s njin smo resli, živili i umirali. Ponavljali te riči bez muke, sve smo ih znali napamet. Stare i nove.
Pisalo se o njemu u ove dvi godine, iljade je uspomena izašlo na vidilo.

Ajmo popit...

Moja uspomena na njega je čudna, novinarski porazna, i zato mi je draga. Poslalo me tamo davno, ima i petnaest godina, napravit intervju s Oliveron. Biće koja nova pisma, album bija, ne znan više šta. I nađemo se mi u Getu. On štuf, ja s prazninon u ćiverici. On ne zna šta bi reka, ja ne znan šta bi pita.

Štaš više pitat Olivera a da ga dotad nisu pitali i još će ga milijun puti pitat. Kako ste se počeli bavit pivanjen? To svak zna. Koja van je pisma najdraža? Glupo. Šta je za vas bija Zdenko Runjić? Di ćeš to pitat. Novi album? Bilo ih je dvista, pa je doša i ovi. Volite lovit ribu? A eto, nismo znali. I tako smo sidili par minuti svaki u svome svitu, po onoj staroj - muči on, mučin ja - pa Oliver kaže:

- Slušaj, mali, ajmo mi nešto popit, a? Jebeš intervju. Ni prvi ni zadnji. Ne da mi se.
- Ajme, fala van, evo baš se mislin kako se ni meni ne da. Uvik je to isto.
- Uvik isto, dobro si reka. Aj, živili, pa svak svojin puten...

Ni sekunde mi nije žaj šta nismo učinili taj intervju, jer da jesmo, sigurno se sad ne bi sića jedinoga intervjua koji nisan napravija. Jer štaš pitat Olivera? Slušaj pisme i muči. Kad se već u ribaršćinu ne razumiš. Muči i slušaj.

image
Vladimir Dugandžić/HANZA MEDIA

I kad se bolje pogleda iza njega, osin pustih sićanja, osta je taj glas. Kad ga čuješ, bez greške čuješ Dalmaciju. On je bija njezin glas. Grub, ripav, promuka, uvik na rubu i pinku priko ruba. Pari ti se da će svaki čas puknit, a on ne puca. Nikad.

Ol nije takva i naša Dalmacija? Tvrda stina, slano more, slaba zemja, lešo spiza, ladna bura, gnjilo jugo, ludi judi. A opet draga, najdraža, slatka i najslađa. Onako kako je nju Oliver opiva, tako je nju Runjić pritvorija u note, tako je Smoje ispisa, tako su Zuppa, Popadić i Fiamengo u verše ispleli.

I puno njih drugih, ali ovo je bila moćna gomilica kroz koje je Oliver progovara, rekla bi Biblija - u ono vrime - kad se gradila dalmatinska šansona. Koliko je velika bila u ono vrime, kako je grabila i zvonila, tako je danas išla uprdec, a Oliver je bija jedan od zadnjih koji joj je drža dostojanstvo. Do zadnjega svoga časa.

'Jo da mi je'

I to u svakoj pismi. Nema tako puno, možda baš dvi godine da san prvi put čuja jednu koju nije stiga snimit u studiju. Pa san na guzicu. Koja je ovo Oliverova pisma, a da je ne znan? Riči su Velalučanina Izvora Oreba, a muzika Zdenka Runjića, postoji samo snimka uživo.

Zove se neobično "Jo da mi je". I baš to uživo izašlo je iz njega ka na pjatu. Piva o korčulanskome težaku - ribaru, njegovome tovaru i gunduli, o Proizdu i Zanavju, o moraču, dažju i mrkinti. Pa kako gre s tovarčićen dok se zora javja, vonja zemju, mokri noge i leži pod rogačen. Sve one malešne stvari iz života u strpjenstvu jednoga maloga trudbenika sa škoja koje niko ne vidi i ništa posebno nisu, bez velike poetike i poante. Ali njemu su sve šta vaja. Baš u tome "uživo" čuja san - ne znan za vas - Olivera kakvi je moga bit da ga nebo nije naprtilo drugin talenton. "Što bi voli kad bi samo moga, u bonaci svrgat nasrid vale, gledat Luku i vrj kampanela, u sutonu dok se svitla pale..." Koja lipa slika.

image
Oliverov glas počučali smo s materinin mlikon, jer je sigurno i u rodilištu svira s tranzistora
Jakov Prkić/HANZA MEDIA

Govori puno njih kako Oliveru triba dignit spomenik u Splitu ili mu dat ulicu. Ne znan, pitan se šta će mu to. Svaka mona može imat ulicu. A onda, di je cilo njegovo društvo, di je Runjić, di su pisnici? Ima imena za cili kvart. Bilo bi spomenika za cili jedan veliki đardin. A kako note, pisme i glas stavit u broncu ili na tabelu od neke ulice u betonskome kvartu.

Je, slažen se, kad pogledaš, sitiš se: "Eeee, koji su to Dalmatinci bili - veliki, najveći." Opet, nikako vridnije od figure i plave tabele pari mi se to šta su oni svi još uvik živi. Šta su u zraku svugdi oko nas. Šta su nan u možjanima i ne da ih se izbacit iznutra. I da ih moreš čut kad oćeš.

Izdvojeno

04. kolovoz 2020 09:26