Marinka Sablića upoznala sam prije par godina, kad mi je kolega dao njegov broj jer sam tražila maranguna.
– Nema problema, kad ćemo se nać? – dočekao me spreman za posao.
– Kad vama odgovara? – pitam ga.
– Oćemo u sedan i po? – predlaže, a ja zastala nesigurna misli li uvečer ili ujutro. On osjetio moju nedoumicu pa doda:
– Je li kasno? Oćemo onda u šest i po?
Kad sam skužila da on misli na jutro, izvrnula sam se od čuda. Rekoh, čovječe, pa ja ne znam kako se zovem u tu uru, a kamoli da vodim poslovni razgovor.
Kasnije smo se Marinko i ja češće sretali jer je tako dobro izveo ono šta sam zamislila da sam naručila još namještaja, a njegov broj prošetao je kojekuda od mojih poznanika preko njihovih...
Glupa situacija
– Nema di nisam radio po Dalmaciji, po otoc...