Sretnem nekidan starog prijatelja iz mladih dana, on izlazi iz samoposluge, a ja još čekam u redu. Pod maskom je, ali ne mogu falit te pomalo buljave oči pod gustim obrvama, a i ni njegov uvijek isti nonšalantni gard. Vidim da me ne kuži i trebalo mi je par sekundi da se sjetim da se i sama sebi javim kad se ugledam u ogledalu.
Podignem sunčane naočale i nasmijem mu se, ali kako on ne vidi mimiku mog lica pod maskom, progovorila sam.
- Eeej, šta ima?
- Asti sto, to si ti - ugodno se iznenadi.
- Možda i nisam - nasmijem se i sjetim kako je jedna od blagodati ovih maski za koronavirus i ta što se već danim ne moram šminkati kad izlazim. Nitko me ne vidi, a ni ja dobro ne razaznajem stvari jer mi se očale konstantno magle. Jesmo mi svi u magli ovih dana?
- E, hahaha – skužio je odmah zajebanciju. - Ko smo mi više, šta je ovo s nama, k vragu!
Pa ne znam, htjela sam mu reć da se i ja ozbiljno to ovih dana pitam. Psiha mi se pomalo izobličila, a tijelo je prati. Sreća da još uvijek bar ređipet navlačim kad izlazim.
- Jesi ugrabija kvasac – smijem se i dalje. Držim se bitnoga.
- Ma koji kvasac, čuj ovo – zadrma kesama i začujem zveket boca. - Ne bi se ovo moglo preživit na suvo, hahaha...
- Dakle, ono, ostani u gajbi – dobacim mu. Tada me s vrata samoposluge strogo pozove dispečer, odnedavno važniji od prometnika na semaforu, zaspe me alkoholom i pusti na trenutak u stari život.
I da, svega ima, kvasca nema.
